Slobodan i Fatima D. u braku su pedeset godina. Žive u sarajevskom naselju Pofalići i ističu da se nikad u životu nisu pokajali što su za životnog saputnika izabrali, kako kažu, “drugu vjeru”.
“Kad smo se htjeli uzet’, njeni su to otkrili, pa joj nisu dali ić’ na posao. Zatvorili je u neku prostoriju da se ne bi udala”, priča Slobodan, a Fatima dodaje da je sedam dana bila zatvorena, jer joj otac nije dozvoljavao da se uda za pravoslavca. Na kraju je iz rodne Tuzle pobegla u Sarajevo. Kod Slobodana je bilo malo jednostavnije: “Kad sam mojima rekao da se ženim, prvo me majka pitala je li naša. Rekao sam da jeste i pomislio: ‘Ovo će biti problematično.’ Pred večeru su me pitali kako joj je ime. Stari se prekrstio i izustio: ‘Ajme njoj, nisi mogao nać’ nekakvu našu!’ Kad je otac vidio Fatimu, svidjela mu se.”
Dve godine pošto što su se Dobrijevići venčali, Fatimin otac joj je poručio da može da dođe u posetu. Tri godine kasnije, Fatimini i Slobodanovi roditelji su se upoznali. “To je bio divan susret i od tada, pa sve do rata, živjeli smo normalno i sretno”, kaže Fatima. Oboje kažu da im je najteže bilo za vreme rata, jer su se našli na udaru svih zaraćenih strana. Fatima je otišla u Tuzlu, a Slobodan je završio kao izbeglica u Sloveniji. Ali, tamo nije sedeo skrštenih ruku. Kako tvrde njihove komšije, iskoristivši veze koje je stekao kao predsednik sarajevske opštine Ilijaš, za sve stanovnike ove opštine, bez obzira na nacionalnost, organizovao je dopremanje humanitarne pomoći iz Slovenije.
Fatima i Slobodan poručuju mladima da ne slušaju nikog osim sebe: “Suživot u BiH su održali mješoviti brakovi. Ovi brakovi mogu gradit’ Bosnu, jer sve su nam mogli uzet’, ali brak nisu”, kažu Dobrijevići.
