Isidora je bila osoba koja je verovala da su emocionalni faktori, posebno duboka tuga, imali ključnu ulogu u njenom oboljenju od raka jajnika, a ne nezdrave životne navike. Njena priča je jedan od najpotresnijih i najinspirativnijih primera kako emocije mogu uticati na zdravlje, a njen otvoreni pristup bolesti i hrabrost kojom je nosila svoju dijagnozu ostavili su dubok utisak na mnoge ljude.
Isidora Bjelica je uvek isticala da je njen život bio dalek od tipičnog obrasca loših navika. Nije konzumirala alkohol, nije pušila, a njena ishrana bila je, kako je naglašavala, prilično zdrava. Bez obzira na sve ove zdrave navike, ona je smatrala da su emocionalni faktori, a posebno tuga, bili uzrok njene bolesti. Iako je medicinska nauka povezivala rak sa različitim faktorima, uključujući genetiku i životnu sredinu, Isidora je verovala da tuga može biti „najkancerogenija stvar na svetu“. Ona je navodila da je upravo tuga bila nešto što je imala u izobilju tokom svog života, što je smatrala ključnim uzrokom svog oboljenja.
Dijagnoza raka jajnika postavljena joj je 2012. godine, a bolest je tada već bila u poodmakloj fazi. Uprkos teškoj prognozi, Isidora je bila odlučna da se bori i prošla je kroz brojne tretmane. Njena borba sa bolešću trajala je gotovo deceniju, tokom koje je isprobala mnoge konvencionalne i alternativne metode lečenja. Isidora je bila jedna od onih osoba koje nisu pristajale na „standardne“ opcije, već su eksperimentišale sa različitim dijetama i terapijama. Njena hrabrost da se nosi s bolešću, iako je bila svesna ozbiljnosti situacije, bila je neverovatna.
Jedan od eksperimenta koje je sprovodila bio je režim sa sirovom hranom, ali čak i kada je bila na takvoj ishrani, njen rak je nastavio da napreduje. Iako su neki ljudi tvrdili da su se izlečili koristeći ovu vrstu dijete, Isidora nije postigla isti rezultat. Verovala je da je najbolja terapija hrana sa malo ugljenih hidrata (low carbs), jer je smatrala da šećer, aditivi i stres doprinose razvoju bolesti. Isidora je tvrdila da to što je dijetama i zdravim navikama štitila svoje telo, nije bilo dovoljno da se izbori s bolešću, dok su drugi faktori poput tuge i stresa ostali presudni.
Jedan od njenih najvažnijih zaključaka bio je da je rak hronična bolest, sa kojom treba stalno živeti i boriti se. Zamišljala je da borba neće biti kratka i jednostavna, iako su lekari bili zabrinuti kada su saznali za njenu dijagnozu. Verovala je da ne postoji čarobni lek i da je svaki rak jedinstven, te da nije moguće garantovati potpuni oporavak za sve. Isidora je, pored svega, naglašavala da nije pušila, nije pila alkohol, nije konzumirala nezdravu hranu, ali je tvrdila da svi oni koji su oboleli od raka imaju jednu zajedničku stvar – veliki stres i tugu.
Iako je Isidora preminula 2020. godine, njena borba i iskrenost ostale su kao inspiracija za mnoge. Njena sposobnost da se suoči sa bolešću sa nadom i dostojanstvom pokazala je svetu kako treba pristupiti životnim izazovima, bez obzira na sve nedaće koje nas zadesile. Njena priča ne samo da je podstakla mnoge da se otvore o svom zdravlju, već i da preispitaju kako emocionalno stanje može uticati na fizičko zdravlje.
Kroz sve to, Isidora Bjelica je pokazala svetu da, iako se možda ne možemo uvek izboriti sa stvarima koje nam život donosi, hrabro suočavanje s problemima i pronalaženje smisla u svemu tome je put koji vodi ka isceljenju, barem na emotivnom planu. Njen primer ostaje trajna lekcija svim onima koji se bore sa sličnim izazovima, pokazujući da snaga duha može biti ključ u najtežim trenucima života.
