U današnjem članku prisetićemo se Marka Nikolića, glumca čije je lice i glas obeležilo detinjstva i mladosti mnogih generacija. Njegova uloga Gige Moravca u kultnoj seriji Bolji život donela mu je status jedne od najvoljenijih javnih ličnosti, ali iza te tople i smirene spoljašnosti krila se teška i tiha borba koja je obeležila poslednje godine njegovog života.
Marko je preminuo 2. januara 2019. godine, dostojanstveno i bez pompe – onako kako je i živeo.Malo ko je znao da se već godinama borio sa teškom bolešću. Iako se u javnosti sve ređe pojavljivao, nikada nije javno govorio o svom zdravlju. Prve simptome osetio je godinama ranije, ali je odugovlačio sa odlaskom kod lekara. Kako je govorio bliskim prijateljima, nije želeo da opterećuje druge, ni publiku, ni kolege. Kada se bolovi više nisu mogli ignorisati, konačno je zatražio pomoć, a tada mu je saopštena dijagnoza koja menja živote – rak pluć.
Uprkos teškim vestima, Marko nije izgubio ni veru ni dostojanstvo. Lečio se bez velike buke, ne tražeći sažaljenje, već se povukao u intimu doma, okružen porodicom i najbližim prijateljima. Njegova borba bila je tiha, ali svakodnevna. Mnogi su kasnije saznali da je sam putovao gradskim prevozom na hemoterapije – običan čovek, sa neobičnom hrabrošću. U jednoj emisiji ispričao je kako se u prepunom autobusu jedva ugurao, a nepoznati čovek mu je, misleći da je slabiji, ponudio da „diže nekog“, ne prepoznajući velikog glumca ispred sebe.
Posle dve godine borbe, činilo se da je bolest pobeđena. U intervjuu za jedan magazin, Nikolić je govorio o tome kako je preživeo najteže i kako se više ne boji smrti, ali da su ostale navike koje su tada došle: prestao je da pije, puši, jede meso. Nekada veliki sladokusac, danas je pripremao sebi obroke koji su usklađeni sa terapijama i insulinom – jer je imao i dijabetes. Ipak, uprkos svemu, govorio je da se oseća dobro, da ima snage, duha i volju za radom.
Njegovi poslednji dani protekli su u miru doma, daleko od očiju javnosti. Najviše vremena provodio je sa ćerkom i unucima. Bio je tih, ali prisutan. Trudio se da ne opterećuje druge, čak i kada mu je bilo najteže. Njegovi prijatelji i kolege svedočili su o posebnoj tišini koju je nosio sa sobom – onoj tišini u kojoj se čuje sve što čovek jeste. Do kraja ostao je glumac: sabran, staložen, nenametljiv, ali snažan u jednostavnosti.
Njegova ćerka, Mina, govorila je posle očeve smrti. Istakla je da se porodica psihički pripremala za kraj, jer je bolest dugo trajala. Iako je očekivala udare tuge, rekla je da su oni dolazili iznenada. Ne ide često na grob, ali kada ode, nosi muziku koju je Marko voleo – Olivera Dragojevića, Bitlse, Animalse. Zapali mu cigaretu, iako nije verovala da će to ikada raditi. Sada to čini, kao ritual koji joj pomaže da bude blizu njega.
Vest o smrti Marka Nikolića pogodila je celu zemlju. Ljudi su danima dolazili ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ostavljali cveće, pisali poruke, odavali počast čoveku koji je bio mnogo više od glumca. Njegova smirenost i dostojanstvo učinili su ga simbolom jednog vremena. Bio je oličenje tišine koja govori, prisutnosti koja ne traži pažnju, snage koja ne viče.
Do samog kraja ostao je veran sebi – daleko od dramatizacije i patetike. Poslednju životnu ulogu odigrao je jednako uverljivo kao i one na sceni – sa stilom, tišinom i snagom. Njegov odlazak ostavio je prazninu, ali i trag. Primer kako se bori, kako se živi, i kako se odlazi – uzdignute glave. Marko Nikolić će ostati zauvek zapamćen kao čovek koji je sa sobom nosio tišinu, ali je tom tišinom rekao više nego mnogi što govore glasno.
