Moja starija sestra, sada u kasnim tridesetima, 12 godina se nesebično brinula o našoj teško bolesnoj majci. U to vreme, ja sam bila posvećena odgajanju četvoro djece i nisam imala kapaciteta da aktivno učestvujem u svakodnevnoj brizi.
Nakon što je majka preminula, pokrenula sam razgovor o mogućnosti prodaje porodične kuće, misleći da ćemo novac podeliti ravnopravno. Međutim, dočekalo me iznenađenje — brave na kući su bile promenjene, a sestra je već bila u procesu iseljenja.
Zbunjeno sam je pitala šta se dešava. Tada mi je pokazala dokument kojim je naša majka, još za života, odlučila da joj kuća pripadne u celosti, kao znak zahvalnosti za godine brige i posvećenosti.
U tom trenutku postalo mi je jasno da stvari nisu bile onakve kakvima sam ih zamišljala. Iako sam u početku osećala tugu i nerazumevanje, sada pokušavam da sagledam sve iz šire perspektive. Moja sestra je žrtvovala mnogo, a majka je donela odluku koju je smatrala pravednom.
I dalje se nosim s osećajem gubitka — ne samo majke, već i iluzije o deljenju imovine. Ali trudim se da pronađem mir u činjenici da su sve strane, na neki način, postupile prema onome što su osećale da je ispravno.
