U trenucima kada život neočekivano skrene s puta, ostajemo sami sa sobom – i to je često najvažniji trenutak promene.
Nakon što sam prošla kroz lično razočaranje u ljubavnom odnosu, dani koji su usledili bili su tihi, gotovo bešumni. Ali to nije bila tišina utehe – već tišina suočavanja. Stan u kojem smo živeli postao je prostor za razmišljanje, za razumevanje i za početak jednog novog poglavlja.
Svaka stvar u prostoru imala je svoju priču – šolja iz koje je pio, knjiga koju nije pročitao, posteljina koju sam birala verujući da biramo zajedno. Ipak, umesto tuge, pojavilo se nešto drugo. Nešto tiho, ali snažno. Spoznaja da sam još tu – prisutna, celovita i spremna da nastavim.
Nisam se slomila. Osetila sam razočaranje, ali i zahvalnost. Jer tamo gde je nestalo poverenje, pojavila se iskra samopoštovanja.
Počela sam dan drugačije – ne više prilagođena drugima, već u skladu sa sobom. Prvi korak bio je jednostavan: doručak samo za mene. Muzika koju volim. Tišina koja više nije bolela, već lečila.
Prijatelji su slali poruke, pokazivali brigu. Ali pre nego što sam mogla razgovarati s njima, morala sam naučiti da razgovaram sa sobom – bez osude, bez žurbe.
Vremenom sam shvatila: nisam izgubila – već sam dobila priliku. Da se vratim sebi. Da budem viđena, ali ovog puta sopstvenim očima. Da budem voljena, prvenstveno od sebe.
Jednog jutra, dok sam pila kafu uz prozor, spontano sam se nasmejala. Bez posebnog razloga – osim što sam znala da sam dobro. Preživela sam. Ne samo kraj jedne veze, već i iluziju u kojoj sam bila zaglavljena.
Odlučila sam da napravim male promene – novu posteljinu, drugačiju boju zida, upis na kurs crtanja. Mali, ali moji koraci. Jer tišina u kojoj sam sada – pripada meni. I u njoj, po prvi put, dišem slobodno.
Znam da će biti dana kada će sećanja naići kao talas. Neki miris, neki grad, neko ime. Ali sada znam da neće pokositi. Biće samo podsetnik koliko sam daleko stigla.
Jer ovaj put – biram sebe. Ne kao poslednje rešenje. Već kao prvi korak. I to je snaga koju niko ne može oduzeti.
