Lena se vratila kući tog popodneva s osmijehom na licu. Na prvi pogled, ništa u njenom ponašanju nije odavalo da je kupovina bila nešto posebno, ali za nju, to je bila mala pobjeda. U rukama je držala papirnu vrećicu iz luksuzne prodavnice, iz koje je virila samo duguljasti dio haljine – svilenkaste, nježno crvene, onakve kakvu je sanjala posljednjih šest mjeseci. Haljina je visjela u izlogu, gotovo nedostižna, kao zlatna žarulja na kraju dugog hodnika. Ali onda je jučer došao popust. I ona je napokon, nakon svih tih mjeseci razmišljanja, odlučila da je kupi. Ova haljina nije bila samo komad odjeće, to je bio njen mali trofej – rezultat štednje i odricanja od malih užitaka kako bi stvorila nešto za sebe.
Andrej je sjedio u dnevnoj sobi, zamišljeno zureći u telefon. Nije podigao pogled kad je ušla. Jedini znak pozdrava bio je kratak „Zdravo“ dok je pomno pregledavao neki račun. Lena je osjećala kako joj raste uzbuđenje, ali je ipak odlučila ostati mirna. Iako je željela podijeliti svoju radost, nešto u njenoj intuiciji govorilo joj je da ovo nije pravi trenutak. Spustila je torbu na kuhinjski stol i otišla pripremiti vodu za čaj.
Nekoliko minuta kasnije, Andrej je došao u kuhinju, bijesan. U ruci je držao račun iz prodavnice, a lice mu je bilo crveno od uzbuđenja. “Šta je ovo, Lena?” glas mu je bio hladan, gotovo prijeteći. “Sedam hiljada za neku krpu? Haljina koju nisi ni pitala možeš li je kupiti?”
Lena se iznenadila. Račun je vjerojatno ispao iz torbe, a srce joj je bilo teže nego što je očekivala. Pokušala je objasniti. “Andrej, to su moji… lični…”
“Moji lični!” prekinuo ju je, mašući računom pred njenim licem. “Imamo li mi novca za bacanje? Zašto se nisi konsultovala sa mnom prije nego što si kupila? Ti samo trošiš, Lena. Ja radim cijeli dan da bismo imali nešto, a ti ideš i bacaš novac na… gluposti!”
Lena je šutjela. Svaka riječ koju je govorio bila je poput težeg udarca. Dugo je bila pod njegovim kontrolama, opravdavajući svaki korak koji je napravila. Godinama je štedjela, a sada je odjednom bila optužena za rasipništvo. Nekako je sve to bilo previše.
„Umorna sam, Andrej,“ rekla je tiho, ali odlučno. Glas joj nije bio ljut, nije bilo ni suza. Samo duboki umor. Andrej ju je zatekao. Nije očekivao ovo.
Te večeri, kada se vratio iz kancelarije, prepričavao je kolegi Saši incident. “Možeš li to da shvatiš, Saša? Moja žena! Kupila je haljinu za sedam hiljada bez pitanja!” Govorio je o Leni kao o nekoj nespretnoj ženi koja nije imala kontrolu nad svojim novcem. Saša je klimnuo glavom i komentirao: „Da, žene… šta se tu može.“
Andrej se smatrao razumnim upraviteljem njihovog zajedničkog budžeta. Bio je onaj koji je donosio sve odluke, vođen idejom da je njegov zadatak paziti na njihove financije. Njegova logika bila je jednostavna: on zarađuje, pa je njegov novac, dok je Lenin novac… pa, bio je „njihov“. I svaki trošak, svaki manji iznos koji je Lena željela potrošiti, morao je biti odobren od njega.
No, sve je to bilo jednostrano. Andrej je redovno trošio novac na svoje užitke, a da nije pitao Lenu. Kupio je nove bežične slušalice, sportsku opremu, slanje novca svojoj majci za “lijekove”. Sve to, bez ikakvog objašnjenja. A Lena? Njoj su se svi troškovi činili nepotrebni.
Te večeri, napetost je ispunjavala njihov dom. Lena je sjedila u kuhinji, pijuckajući čaj, dok je Andrej pokušavao pronaći pravi trenutak da se izvinjava, da smiri situaciju. No, Lena nije bila ista žena koja je prethodnih godina šutjela. Spustila je šolju i pogledala ga mirnim, ali odlučnim pogledom. “Želiš li da pričamo o troškovima, Andrej?” Rekla je tiho, ali s autoritetom. “Hajde, da pričamo. Želiš da ti pokažem koliko sam ja štedjela za tebe, i koliko ti si sebi dopuštao?”
Andrej je šutio, iznenađen njenom snagom. Lena je nastavila: “Godinama sam preskakala svoje male užitke. Nikada nisam sebi dozvolila da potrošim više od nekoliko stotina rubalja. Dok si ti… ti si sebi dozvolio sve. Kupovao si luksuzne stvari, trošio novac na sebe i još slao novac svojoj majci, bez ikakvog pitanja.”
Lena je iz džepa izvadila malu bilježnicu u kojoj je bilježila svaki Andrejev trošak. “Evo, pogledaj”, rekla je mirno. “Cigarete, pivo, večere s prijateljima, tvoje nove slušalice… sve to. Na tvoje želje. A za nas, za nas dvoje, za zajednički život? Ništa.”
Andrej je ostao bez riječi. Sve što je mogao učiniti bilo je gledati je, kao da je prvi put vidi.
„Od sada,“ nastavila je Lena, „neće biti više ‘tvoj’ novac i ‘moj’ novac. Moj novac – moja pravila. I svaki trošak koji je zajednički, podijelit ćemo ravnomjerno.“
Andrej je bio zapanjen. Lena je stajala pred njim, ponosna, snažna, nepopustljiva. Nisu bile potrebne suze ni žrtve. Samo istina. I pravo na sopstvenu slobodu.
Kasnije, kada je Lena izašla iz njihove spavaće sobe, odjevena u haljinu koju je upravo kupila, Andrej je znao da nešto nije u redu. Zapanjen, gledao je u nju, dok je mirno izgovarala: “Idem se vidjeti s prijateljima. Ne čekaj me.” Nikada je nije vidio ovako. Ova žena, koju je znao kao povodljivu, sada je bila neovisna, samostalna.
Lena je otišla. On je ostao sam, gledajući u papir na stolu – račun za haljinu, popis troškova koje je napravila. Shvatio je da više nije mogao kontrolirati njen život. Nije mogao kriviti nikog drugog osim sebe.
