Mnogi od nas žive samo u sadašnjem trenutku, verujući da će za budućnost biti vremena kasnije. Ali kada godine počnu da odmiču, pitanja poput penzije, sigurnosti i stabilnosti dolaze na naplatu. Kim Kidaiš, bumerka iz “kasnijeg dela” te generacije, otvoreno govori o svojim izborima, greškama i lekcijama koje je naučila na teži način.
Previše života u trenutku, premalo planiranja
Kim priznaje da je dugo mislila samo na sadašnjost. Radila je, putovala, živela sama, bez dece, i dugo nije ni pomišljala na penziju. Nije kupila stan jer je želela slobodu da se uvek može “pokupiti i otići”. Sa prvim uplatama u penzioni fond počela je tek u svojim tridesetim, a dotle su godine prošle u traženju sebe i građenju karijere.
Danas, dok gleda brata koji se sa čvrstom ušteđevinom povukao u penziju, ona i dalje radi i računa svaki dinar. Živi od plate do plate, sa žaljenjem što ranije nije razmišljala o sigurnosti.
Što pre početi sa štednjom
Najveća lekcija koju ističe – što ranije krenuti sa štednjom za penziju. Čak i male uplate na početku mogu doneti ogromnu razliku kasnije. Ako ste u dvadesetim ili tridesetim, vreme je vaš najveći saveznik. Ako ste stariji – nikad nije kasno da krenete, samo treba biti dosledan i disciplinovan.
Nema zajedničkog prihoda, nema nekretnine
Kim je odlučila da ne kupi stan, jer je želela slobodu kretanja. Danas, bez partnera i dodatnog prihoda u domaćinstvu, sve finansijsko opterećenje pada samo na nju. To znači da je svaki trošak ozbiljan teret, a sigurnost koju bi nekretnina pružila – daleko je od nje.
Pronaći balans između slobode i sigurnosti
Ona sama kaže da ne žali zbog odluke da ne kupuje stan, ali priznaje da je to dodatno otežalo finansijsku situaciju. Savet iz njenog iskustva – ako želite slobodu, pronađite druge oblike sigurnosti (fondovi, dodatni prihod, ulaganja). Nekretnina nije za svakoga, ali sigurnost jeste.
Kasni početak i propuštene prilike
Najveće kajanje dolazi iz toga što nije ranije uplaćivala u penzioni fond. Iako je danas svesna, godine koje su prošle bez štednje ne mogu se nadoknaditi. Poredeći se sa prijateljima i poznanicima koji već planiraju penzionerske dane u Portugalu ili Italiji, oseća žal što nije isto učinila.
Nije kasno, ali mora ozbiljno
Iako je kasno za početak u ranim dvadesetim, Kim je ipak odlučila da poveća svoje uplate i smanji troškove. Preselila se u zajednicu za starije od 55 godina da bi smanjila izdatke, a razliku ulaže u fond. Poruka je jasna – nikad nije kasno da se napravi plan, ali što se duže čeka, to je cena viša.
Živeti sam ima svojih lepota, ali i svoje mane. Za Kim, to znači da nema oslonac u drugom prihodu, niti podršku porodice. Svaka neizvesnost – bolest, trošak ili gubitak posla – znači krizu.
Razmišljati o alternativama
Osim štednje, važno je i razmišljati o budućem načinu života – zajednice za starije, život u inostranstvu gde je jeftinije, dodatni poslovi ili honorari. Sigurnost se ne gradi samo kroz fondove, već i kroz stil života koji se bira za starije dane.
Priča Kim Kidaiš je upozorenje, ali i podsticaj. Njeno kajanje zbog kasnog početka štednje i života “od plate do plate” odjekuje kao važna poruka – uživajte u trenutku, ali ne zaboravite na budućnost. Jer kada jednom dođe vreme da se “stane”, svi želimo da se odmorimo, a ne da nastavimo da se borimo.
(Stil/ Ona)
