„Tata, pomozi mi!“ – čuo se jecaj male Emili dok su joj sitne pesnice nemo udarale po zatamnjenom staklu.Sunce je peklo nemilosrdno, pretvarajući luksuzni automobil u usijanu zamku.
Samo nekoliko minuta ranije, Vanesa, nova supruga njenog oca, izašla je iz kola i zaključala ih bez ijednog pogleda unazad. Na prvi pogled, izgledalo je kao da je samo zaboravila. Ali Emili je znala istinu – videla ju je kako se osmehuje dok je odlazila.
Na terasi, sobarica Marija je nosila korpu sa opranim vešom kada je čula tupi zvuk i jecaj. Okrenula se i ugledala Emili. U trenu je ispustila korpu i potrčala. Povlačila je kvaku, udarala po staklu, ali ništa nije popuštalo. „Ne zatvaraj oči, dušo! Izdrži!“ vikala je kroz staklo.
Unutra, devojčici su obrazi već bili crveni, dah plitak i ubrzan. Marija je krvarila po prstima dok je pokušavala da razbije prozor. Kuća je ćutala – Vanese nije bilo nigde.
U tom trenutku, automobil je ušao na prilaz. Izašao je Ričard, u odelu, i ukočio se na mestu. Nije mu trebalo objašnjenje – pogled na Mariju i Emili bio je dovoljan.„Gde su ključevi?!“ urliknuo je.„Kod nje su! Nije htela da izađe!“ Marija je jecala.Ričardov pogled je potamnio. A onda je Marija, drhteći, podigla kamen iz vrta…
Staklo je zadrhtalo pod prvim udarcem, a Ričard je vikao: „Udari jače!“ – i baš tada se na vratima kuće pojavila Vanesa, nasmejana, s ključevima u ruci.Maria je zgrabila kamen i svom snagom udarila staklo. Prvi udarac nije napravio ni ogrebotinu. Drugi je ispucao staklo. Treći ga je konačno razbio na komadiće.
„Drži se, dušo!“ povikala je dok je ruka krvarila od oštrih ivica. Zabila je ruku unutra i otključala vrata. Richard je već bio tu, izvukao Emily iz sedišta i privio je uz grudi.„Dišeš, princezo? Diši!“ molio je, dok joj je hladio lice svojom maramicom. Emily je zajecala i obavila ruke oko njegovog vrata.
Vrata kuće su se otvorila tek kada je sve bilo gotovo. Vanessa je izašla, sporo, sa čašom vina u ruci, kao da ništa nije hitno. „Šta je ovo?“ pitala je hladno.Richard se okrenuo, oči mu gorjele. „Gde su ti bile proklete ključeve?“„Ostavila sam ih na komodi,“ rekla je mirno. „Valjda je mogla da čeka nekoliko minuta.“
„Minuta?“ Richard je povikao, glas mu odjeknuo dvorištem. „Mogla je da umre!“Vanessa je slegnula ramenima. „Nisam je ja ostavila bez nadzora. Možda bi trebalo da postavite granice ovoj devojci. Ne može sve vreme da trči za pažnjom.“
Maria je stajala sa strane, ruke krvave, ali glava uspravna. „Nije ona tražila pažnju,“ rekla je tiho, ali jasno. „Mogla je da izgubi život.“Richard je ćutao nekoliko trenutaka, a onda prešao pogledom sa Vanesse na Mariju. „Idi spakuj svoje stvari,“ rekao je ledeno Vanessi.„Izvini?“
„Čula si me. Dok završim sa lekarom i proverim da li je Emily dobro, hoću da te više nema u ovoj kući. I ne vraćaj se.“Vanessa je pocrvenela. „Richard, ne možeš—“„Mogu. I hoću,“ presekao ju je.
Tog dana, dok je doktor pregledao Emily i potvrdio da će biti dobro, Richard je otišao u kuhinju i pronašao Mariju kako sedi sa zavijenom rukom. Seo je preko puta nje.„Spasila si joj život,“ rekao je tiho.
„Uradila sam ono što bi svako uradio,“ odgovorila je.Richard je odmahnuo glavom. „Ne, Marija. Niko drugi u ovoj kući nije uradio ništa. Samo ti. Od danas — nisi više samo sobarica. Ti si deo ove porodice.“
Emily je dotrčala u tom trenutku i čvrsto zagrlila Mariju. „Moja hrabra teta,“ šapnula je.I dok je sunce zalazilo iza vinograda, Richard je znao da je tog dana izgubio ženu — ali dobio pravu zaštitnicu za svoju ćerku.
