Veče je lagano padalo nad redovima skromnih kuća u predgrađu Hjustona kada je Danijel Miler konačno parkirao svoj stari pikap u prilazu. Motor je zatreperio poslednji put i utihnuo, a on je duboko udahnuo – bio je kod kuće. Nedeljama je radio na gradilištu u Oklahomi, spavao po jeftinim motelima i brojao dane do povratka.
Iako nije bio bogat, Danijel je bio čovek odan porodici. Često je razmišljao kako će zagrliti svog sina čim stigne. Izvadio je iz novčanika urednu novčanicu od pedeset dolara i nasmešio se zamišljajući njegovo oduševljenje.
U kući ga je dočekao poznati zvuk života: zveket sudova iz kuhinje, tihi šum TV-a i brzi koraci malih stopala. Njegov osmogodišnji sin Lukas izleteo je iz hodnika, razbarušene kose i u izgužvanoj majici.“Tata!” viknuo je, bacivši mu se u zagrljaj.Danijel ga je stisnuo svom snagom, a zatim mu tutnuo novčanicu u ruku. “Evo, mali. Kupi sebi nešto lepo.”
Ali dok je gledao sina kako se raduje, u Danijelovu glavu se uvukla stara sumnja – ona koja ga je mučila svake noći na putu. Njegova žena Melisa bila je čudno kratka u telefonskim razgovorima, gotovo kao da žuri da ih završi.Sagnuo se da bude u ravni sa Lukasovim očima i tiho pitao:“Ej, dok sam bio odsutan… je l’ dolazio neki čovek da traži mamu?”
Lukas je klimnuo, kao da se setio nečega. “Jeste! Dolazio je više puta.”Danijelovo srce je stalo na trenutak.“A šta je hteo?”Dečak je bezazleno odgovorio:“Uvek bi pitao da li si opet otišao na posao van grada… i onda bi se popeo gore sa mamom.”
Danijel je osetio kako mu krv udara u slepoočnice. Svet oko njega se na trenutak zamaglio, a njegov sin je stajao pred njim, potpuno nesvestan šta su te reči značile…Danijel je ustao polako, kao da mu telo teži nekoliko tona. U kući je odjednom postalo previše tiho, kao da je neko ugasio sav zvuk osim sopstvenog disanja.
Luka je već otrčao nazad do svoje sobe, ne shvatajući da je upravo promenio tok večeri.Melisa se pojavila na vrhu stepenica, brišući ruke o krpu. “Danijele? Sve u redu?” pitala je lagano, ali u njenom glasu bilo je napetosti.
Danijel ju je pogledao, oči mu tamne, vilica stegnuta. “Ko je dolazio dok sam bio odsutan?”Njeno lice se na trenutak zaledilo, a onda je pokušala da se nasmeje. “O čemu pričaš? Niko nije—”“Lukas mi je rekao sve,” presekao ju je, glas mu je bio tih ali oštar. “Nema potrebe da lažeš.”
Na trenutak je izgledalo kao da će Melisa opet slagati. Ali onda joj je ramena pala i spustila je pogled. “Danijele… ovo nije nešto što sam planirala da ti kažem ovako,” prošaputala je.On je prešao nekoliko koraka ka stepenicama, srce mu je lupalo. “Ko je on?”
Melisa je duboko udahnula. “Njegovo ime je Džeremi. On je… stari prijatelj. Počelo je kao razgovor, kao pomoć, ti si bio stalno odsutan…”“Pomoć?” viknuo je, prvi put gubeći kontrolu. “Moj sin gleda kako ti vodiš muškarce u našu sobu i to zoveš ‘pomoć’?”
Melisa je spustila pogled, suze su joj kliznule niz obraze. “Nisam htela da povredim tebe. Bila sam usamljena.”Danijel je stajao na dnu stepenica, boreći se sa besom i tugom. U glavi su mu se smenjivale slike Lukasa, njega samog na putu, i Melise sa nepoznatim čovekom.
“Ovo nije samo o tebi i meni,” rekao je konačno, glasom koji je drhtao. “Ovo je o našem sinu. On ne sme da raste misleći da je ovo normalno.”Melisa je sela na stepenice, pokrivajući lice rukama. “Znam. Greška je bila. Raskinula sam s njim prošle nedelje. Nisam znala kako da ti kažem.”
Danijel je na trenutak zažmurio. Osećao je i gnev i olakšanje. “Ako je istina, onda se ovo više nikada neće ponoviti,” rekao je. “Ako želiš da ovaj brak opstane, od sutra idemo na savetovanje. Ako ne… znaš gde su vrata.”Melisa je klimnula glavom, još uvek plačući. “Hoću da popravim sve. Hoću da nas vratim.”Kasnije te večeri, kada je Lukas već spavao, Danijel je sedeo sam u dnevnoj sobi.
Gledao je pedeset dolara koje je dao sinu ranije i pomislio kako novac ne može da kupi sigurnost ni mir u kući.Odlučio je da ostane – barem za sada – ali je znao da će svaka sledeća reč, svaki sledeći korak između njega i Melise biti test. A taj test nije mogao položiti niko osim njih dvoje.
