To je rekla moja svekrva, podigavši čašu dok su se gosti utišali očekujući dirljiv govor. Umesto toga, pred svima je ponizila moje roditelje.
Zaledila sam se na mestu, pribor je pao na sto, lice moje majke problijedelo, otac stisnuo pesnicu. Daniel me je uhvatio za ruku i šapnuo: „Mama, prestani.“
Ali ona nije stala. Pogledala ih je pravo u oči i rekla: „Mi smo platili ovo venčanje. Oni nisu. Bilo bi fer da napuste salu.“
Kao da sam sama izbacivala svoje roditelje sa sopstvene svadbe.Onda je moj otac ustao. Nije vikao. Nije psovao. Samo se nasmešio i rekao: „Dobro. Otići ćemo. Ali pre toga… još jedna stvar.“
Sala je zanemela. Sve oči su bile uprte u njega, a ono što je rekao sledeće nateralo je sve goste da ustanu sa svojih mesta…
Moj otac je stajao uspravno, dok su gosti prestali i da dišu. Njegov osmeh bio je miran, ali oči su mu sevale.„Dobro,“ rekao je, „otići ćemo. Ali pre toga želim da kažem nešto.“
Svekrva se nagnula unazad, uverena da će ovo biti još jedno poniženje. Moja majka je pokušala da ga povuče za rukav, ali on je nežno spustio njenu ruku i zakoračio ka sredini sale.
„Znam da ste svi došli da proslavite ljubav,“ započeo je glasno, tako da ga čuje i poslednji gost. „Ali očigledno je da ovde ljubavi nema dovoljno za sve.“
Sala je zadrhtala od šapata. Pogledao je pravo u moju svekrvu. „Gospođo,“ nastavio je, „vi ste odlučili da danas ponizite nas – roditelje mlade. Ljude koji su je odgajali, školovali i naučili šta znači poštenje.
Ali ono što vi ne znate jeste da danas ovde nismo gosti samo zato što smo roditelji. Mi smo ljudi koji su… platili ovu salu šest meseci unapred.“Murmur se prolomio salom. Svekrva je problijedela.„Kako?“ prošaptala je.
„Ovo mesto je rezervisano na ime mog posla,“ rekao je moj otac mirno. „I svadbeni meni. I muzika. I fotograf. Mi smo platili sve, ali nismo hteli da se hvalimo. Želeli smo da vaš sin misli da ste vi učinili sve. Jer nismo želeli da budete posramljeni.“
Sada su svi gosti sedeli kao ukopani. Daniel je spustio glavu u ruke.Svekrva je pokušala da se pribere. „To nije moguće…“
„Imam sve račune i ugovore,“ odgovorio je moj otac. „I ako želite, možemo ih pokazati ovde, pred svima.“ Sala je odjednom počela da aplaudira. Moja majka je tiho brisala suze.Daniel je ustao i prišao mikrofonu. „Mama,“ rekao je promuklo, „izvini se odmah.“
„Neću—“ počela je, ali Danielov glas je bio oštar: „Odmah.“ Svekrva je oklevala nekoliko sekundi, a onda, pod pritiskom svih pogleda, promrmljala: „Izvinjavam se.“
Gosti su ponovo zapljeskali, ali ovog puta to nije bio aplauz za nju – već za mog oca.Moj tata je pogledao mene i nasmešio se. „Sada možemo ostati ako ti to želiš.“Prišla sam i zagrlila ga. „Ne ideš nigde,“ šapnula sam.
Te večeri muzika je ponovo zasvirala, ali atmosfera je bila drugačija. Ljudi su prilazili mom ocu i majci, stezali im ruke i čestitali na dostojanstvu.
Daniel je celu noć proveo pored mene, stidljivo se izvinjavajući zbog majčinog ispada. A svekrva – ona je sedela sama, bez reči, po prvi put bez aplauza.
Kad je torta izneta, otac je podigao čašu. „Za ljubav,“ rekao je. „Za poštovanje. I za to da se istina uvek čuje – makar i na svadbi.“Ovoga puta, aplauz je bio gromoglasan.
