Taj Božić trebao je biti poseban — moj prvi otkad sam izgubila muža. Željela sam samo jedno: da budemo svi zajedno, da čujem smijeh svoje djece i unuka, da kuća ponovo oživi kao nekad.
Ustala sam rano, ispekla pitu, skuhala kafu i zapalila svijeću pored fotografije mog pokojnog supruga. Dok sam slagala tanjire, čula sam kako mi snaha kaže: „Nemojte vi, mama, sjedite malo, odmorićete se.“ U početku sam pomislila da je ljubazna. Onda su mi rekli da legnem, da zatvorim vrata sobe “da ne pravim gužvu”.
Nakon pola sata čula sam kako snaha šapće u hodniku: „Neka spava, ne mora stalno da bude u centru pažnje. Niko ne želi da je sluša svaki put kad priča o starim vremenima.“
Te riječi su mi odzvanjale kao udarac.Te noći nisam mogla da zaspim. Gledala sam u plafon dok su iz dnevne sobe dopirali zvuci smijeha i muzike. Moj sin se smijao, unuci su trčali, a ja sam ležala zaključana u svojoj sobi, sa tanjirom hladne sarme na stolu. Svaka minuta bila je teža od prethodne.
Pitala sam se gdje sam pogriješila. Možda sam ih previše navikla da im budem pri ruci. Da čistim, da spremam, da ćutim kad me nešto zaboli.Kad sam čula kako snaha kaže: „Samo nek spava, ne mora da glumi sveticu svake godine,“ osjetila sam da više ne pripadam tu.
U tišini sam se obukla, sjela na krevet i gledala porodične slike na komodi. Na jednoj sam ja i moj pokojni muž, držimo malog Marka — mog sina — u naručju, dok se smije. Sjećam se da sam tada pomislila da je moj život potpun. A sada sam sjedila sama, nepoželjna u sopstvenoj kući.Negdje pred zoru, donijela sam odluku. Neću se ljutiti, neću vikati, neću moliti. Samo ću otići.Ujutru sam ustala ranije nego svi. U kuhinji sam ostavila poruku:
„Dragi moji, otišla sam malo da se odmorim. Ne brinite za mene. Samo zapamtite — dom nije mjesto, dom su ljudi. Ako neko mora da ćuti da bi bio prihvaćen, to više nije dom.“Spakovala sam par stvari, obukla kaput i tiho zatvorila vrata. Snijeg je počeo da pada. Dok sam koračala niz ulicu, osjećala sam mir koji nisam osjetila godinama.
Otišla sam u malu vikendicu u planini koju sam naslijedila od roditelja. Nikome nisam rekla gdje idem. Prvih nekoliko dana nije me niko zvao. Onda su stigli prvi pozivi — sin, snaha, pa unuci. Nisam se javljala.
Petog dana, predveče, neko je pokucao na vrata. Otvorila sam — i ugledala Marka. Bio je sav promrzao, sa crvenim očima.„Mama,“ rekao je, glasom koji mu se lomio, „vrati se kući. Nismo znali da smo te toliko povrijedili.“
Samo sam ga gledala. „Znao si, sine,“ odgovorila sam tiho. „Ali nisi slušao.“Sjeo je i počeo da plače. „Snaha… žao joj je. Djeca te traže. Rekli su da bez tebe Božić nije Božić.“
Suze su mi navrle, ali nisam željela da ih vidi. „Božić nije o trpezi, Marko. Božić je o poštovanju. O ljubavi koja ne smije da se podrazumijeva.“ On je klimnuo. „Znam, mama. I zaklinjem se, više nikada te nećemo pustiti da jedeš sama. Samo… hajde kući. Tamo gdje pripadaš.“
Vratila sam se sutradan. Kad sam ušla u kuću, u dnevnoj sobi je bilo tiho. Na stolu su bili moji tanjiri, moja stolica, i poruka ispod tanjira: „Za našu mamu, koja nas je naučila šta znači biti porodica.“
Snaha je prišla i zaplakala. „Žao mi je,“ rekla je iskreno. „Bila sam bezobrazna i hladna. Nisam shvatila koliko te volimo dok nisi otišla.“ Zagrlila sam je, jer nisam znala što drugo da uradim.
Od tog Božića, više ništa nije bilo isto — ali u dobrom smislu.Nisu me više zatvarali u sobu, nisu mi govorili da ćutim. Kad god bi neko sjeo za sto, prvo bi rekli: „Mama, ti počni.“
Shvatila sam tada da ponekad moraš da odeš — ne zato što ne voliš, nego zato što te moraju ponovo naučiti da te cijene.I da nekad, da bi vratila svoje mjesto u porodici, moraš da im pokažeš kako izgleda prazna stolica za stolom.
