Moj sin je prišao strancu u restoranu – i rekao nešto što nikada neću zaboraviti.Bila je to samo još jedna nedeljna porodična užina – ja, moj sin Liam i velika porcija palačinki.Sve dok nije pogledao iza mene i iznenada ustao iz naše crvene separe-klupe.
„Liam?“ pozvala sam ga, ali on me nije čuo. Krenuo je pravo ka čoveku koji je sedeo sam, u ćošku restorana.Čovek je izgledao kao da nije spavao danima. Duga, raščupana kosa, stara jakna, pogled prikovan za hladnu šolju kafe ispred njega.
Osetila sam kako mi srce lupa. Nisam znala šta će Liam da uradi – ili kako će stranac da reaguje.I onda sam čula rečenicu koja je ućutkala ceo restoran:„Gospodine, da li ste gladni? Možete da uzmete moje palačinke ako hoćete.“
Čovek je podigao pogled. Njegove sive oči sretale su Liamov nevini pogled.Čovek je nekoliko sekundi samo gledao mog sina, a onda mu se na usnama pojavio tihi, skoro neverovatni osmeh.
„Hvala ti, mali,“ promrmljao je promuklo. „Ali zadrži svoje palačinke. Trebaju tebi više nego meni.“Liam nije odstupio. „Mama kaže da niko ne treba da jede sam ako to ne želi. Možete da sedite sa nama.“Njegove male ruke pokazale su na naš sto.
Osetila sam kako mi se grlo steže. Prišla sam polako, stavila ruku na Liamovo rame. „Izvinite ako vas je uznemirio…“Čovek odmahnu glavom. „Ne. Vaš dečak ima više srca nego većina ljudi koje sam sreo.“
Nekoliko trenutaka je ćutao, kao da vaga šta da uradi, a onda uze svoju šolju kafe i prešao do našeg stola.Liam se odmah pomerio da napravi mesta. „Ja sam Liam!“ rekao je radosno. „Kako se vi zovete?“„Walter,“ odgovorio je. „I… da, volim palačinke.“
Pozvala sam konobaricu i naručila još jedan tanjir. Walter je prvo ćutao, a onda počeo da priča o nedeljama kada je pravio palačinke svojoj ćerki.Nije rekao gde je sada, ali oči su mu na trenutak zasijale kada je pomenuo njeno ime – Elsie.Liam je pitao: „Da li je volela borovnice ili čokoladne?“
Walter se nasmejao, prvi put iskreno. „Borovnice. Uvek.“Dok smo sedeli zajedno, osećala sam kako se u meni nešto topi. Zid koji sam imala prema strancima, prema njihovim pričama, polako se rušio.
Walter je pričao o jutarnjim crtanim filmovima, o mirisu kafe u kuhinji, o danima kada je imao porodicu.Liam se smejao njegovim pričama, a ja sam shvatila – moj sin nije video samo umornog čoveka. Video je oca. Čoveka koji još uvek pripada negde.
Kada smo platili račun, Walter je samo rekao: „Hvala vam. Ne zbog hrane – zbog toga što ste me podsetili da i dalje vredim.“Dok smo izlazili iz restorana, Liam je uhvatio moju ruku. „Mama,“ rekao je tiho. „Misliš da će on sada biti srećan?“
Pogledala sam ga i nasmešila se. „Mislim da si mu upravo vratio malo sreće, dušo.“I dok smo koračali ka kolima, osetila sam da je ovaj doručak promenio nešto i u nama.
