Klaudija je ustala u pola šest, umorna ali bez prava na predah. Od smrti muža živela je u ritmu sata, uvek u žurbi. Njena četvorogodišnja Renata spavala je zagrljena sa plišanim medom, i srce joj se kidalo što mora da je vodi sa sobom. Vrtić je bio preskup, a porodice nije imala.
Skuvala je ovsenu kašu za devojčicu i sebi kafu, sve vreme razmišljajući kako će ponovo morati da objašnjava gospodinu Leonardu zašto dete vodi u njegovu kuću. Svaki put joj je bilo neprijatno, kao da traži milost koju nije zaslužila.
U sedam su krenule, zajedno sa rancima na ramenima. Autobus je vozio četrdeset minuta, a Renata je sve posmatrala krupnim, radoznalim očima. Kada su stigle u bogatu četvrt, sve je izgledalo kao iz bajke: široke ulice, kapije od kovanog gvožđa, dvorišta kao iz časopisa.
Stražar Žoze im je otvorio kapiju uz osmeh – već je znao za njih dve. Klaudija je i dalje osećala grč u stomaku ulazeći kroz službeni ulaz vile. Renata je sela u ugao kuhinje sa bojicama i papirom, dok je majka počela da čisti. Sve je izgledalo mirno.Ali u 8:15 začuli su se tihi koraci niz stepenice. Klaudiji je srce poskočilo – nije očekivala da će gospodin Leonardo tako rano sići.
Leonardo je sišao laganim, ali odlučnim koracima, odeven u tamno odelo i sa šoljicom espressa u ruci. Klaudija je naglo odložila krpu i obrisala ruke o kecelju, nadajući se da neće primetiti Renatu u kuhinji. Ali bilo je kasno.
Njegove oči su se spustile na malu devojčicu koja je sedela na pločicama i pažljivo bojala sunce na papiru. Renata je podigla pogled i nasmešila se nepoznatom čoveku bez trunke straha.„Mama,“ rekla je glasno i jasno, „ovaj čovek liči na princa iz bajke!“
Sala je utihnula. Klaudija je osetila da joj obrazi gore. „Izvinite, gospodine Leonardo,“ počela je drhtavim glasom. „Nisam imala kome da je ostavim. Znam da sam rekla da će biti mirna i da vam neće smetati—“
Leonardo je podigao ruku, prekidajući je. Njegovo lice, obično ozbiljno i hladno, omekšalo je. Prišao je stolu i pogledao crtež.„Ti si umetnica?“ upitao je blagim glasom.Renata je klimnula glavom. „Pravim sunce za mamu, da joj bude toplo kad radi.“
Rečenica je pogodila Klaudiju kao metak u srce. Očekivala je osudu, možda čak i otkaz. Umesto toga, Leonardo je ostao da stoji pored papira, zamišljeno gledajući devojčicu.„Koliko imaš godina?“ pitao je.
„Četiri. Ali znam da napišem svoje ime,“ odgovorila je ponosno. Uze olovku i ispisala nespretna, kriva slova: R-E-N-A-T-A.Leonardo se nasmejao prvi put otkako ga je Klaudija upoznala. „Impresivno,“ rekao je. „Mnogi stariji to ne umeju.“
Klaudija je stajala nemoćno, zbunjena njegovom reakcijom. „Gospodine, obećavam da se ovo neće ponoviti, shvatam da nije prikladno—“„Zašto?“ Leonardo se okrenuo prema njoj, podigavši obrvu. „Zašto se izvinjavate kao da je dete zločin? Vidim samo devojčicu koja voli svoju majku.“
Klaudiji su se oči ispunile suzama. „Jer… jer sam mislila da ćete me otpustiti. Nemam koga drugog. Radim koliko mogu, ali vrtić ne mogu da priuštim. Ona nema nikoga osim mene.“Leonardo je ćutao nekoliko trenutaka, a onda se nagnuo i podigao Renatin crtež. Pogledao ga je kao da u njemu vidi nešto mnogo vrednije od papira i bojica.
„Znaš, i ja sam odrastao samo sa majkom,“ rekao je tiho. „Ona je čistila kancelarije dok sam ja učio. Sve što sam postigao… počelo je od njenog truda.“Klaudija je progutala knedlu. Nikada ga nije čula da priča o svom privatnom životu.
Renata je prišla i uhvatila majku za ruku. „Mama je najbolja na svetu,“ rekla je, gledajući Leonarda. „Ali mnogo je umorna.“Leonardo se okrenuo ka Klaudiji. „Koliko dugo radite ovde?“
„Dve godine,“ odgovorila je, jedva izgovarajući reči.„I nikada niste tražili pomoć?“„Ne smem da tražim,“ priznala je. „Ljudi ne vole kad si slab.“U njegovim očima pojavio se odlučan sjaj. „Možda drugi ljudi. Ali ne ja.“
Zatim je pozvao Žozea, stražara. „Od danas, za gospođu Klaudiju i njenu ćerku Renatu, obezbedi posebnu prostoriju. Mala će imati svoj kutak, sa knjigama i igračkama. Ako majka mora da radi, dete ne treba da pati.“
Klaudija je zanemela. „Ali, gospodine… ja ne mogu to da platim.“„Nema potrebe da plaćate,“ odgovorio je mirno. „Ovo je moj dom. Moj posao je da se pobrinem da u njemu vlada dostojanstvo.“
Renata je raširila ruke i zagrlila ga oko nogu, detinje iskreno. „Hvala, princu iz bajke!“Sala se ispunila tišinom, a onda smehom Leonarda, dubokim i pomalo iznenađenim i za njega samog. Nagnuo se, podigao devojčicu i smestio je na stolicu.
„Znaš,“ rekao je, gledajući u Klaudiju dok je Renata veselo prepričavala šta će sve crtati, „nekad deca bolje od odraslih znaju šta zaista vredi. Vi radite ovde već dve godine.
Od danas, radite kao kućna upravnica. Biće vam lakše, plata će biti veća. A Renata… ona ovde ima mesto gde pripada.“Klaudija je stajala skamenjena, suze su joj klizile niz obraze. „Ne znam kako da vam se zahvalim…“
Leonardo je odmahnuo rukom. „Zahvalite se svojoj ćerki. Ona me je podsetila na ono što sam zaboravio — da su najvredniji ljudi često oni koji misle da nemaju ništa.“
Tog dana, dok je Renata crtala svoje sunce, a Klaudija prvi put u godinama osetila da teret popušta, Leonardo je znao da je u njegovoj kući došlo do promene. Ne luksuz, ne bogatstvo — već prisustvo jedne male devojčice i njene majke unelo je toplinu koju nijedan novac ne može kupiti.
