Posle sahrane mog muža, mislila sam da više ne može biti gorčeg bola od onoga što sam tada osećala. Kiša je tog jutra sipila kao da i nebo plače za njim. Moj mali crni kišobran bio je nemoćan pred tim pljuskom, a u grudima sam nosila prazninu veću od bilo kog oblaka. Dok sam u ruci stezala sveću i gledala u svež, vlažan grob, činilo mi se da sam i ja sama položena pod tu mokru zemlju zajedno sa Ramonom, čovekom s kojim sam delila skoro četrdeset godina života. Moj saputnik, moj oslonac, nestao je. Ostala je samo tišina.
Ali nisam ni slutila da će me prava izdaja tek čekati.
Moj najstariji sin, Jun – onaj u kog je Ramon polagao najviše nade, onaj kome je verovao više nego sebi – već tog dana pokazao je lice koje majka nikada ne želi da vidi. Nije prošlo ni nedelju dana od sahrane, a već je uzeo ključeve naše kuće. U kući je još mirisalo na sveće i tamjan, stolnjak je još bio raširen za posmrtni ručak, a on je već zaključavao vrata i ponašao se kao gospodar.
Sećam se, Ramon je, dok je još bio zdrav, rekao:
— „Stari smo, Teresa. Stavimo kuću i zemlju na Junovo ime. Tako će on biti odgovoran, a mi mirni.“
Kako sam mogla da se suprotstavim? Bila sam žena koja je slušala muža i verovala detetu. Nisam ni slutila da je to bila odluka kojom sam potpisala sopstvenu osudu.
Sedmog dana posle sahrane, Jun mi je predložio vožnju. Rekao je da će mi prijati da malo izvetri glava. Nisam znala da me zapravo vodi ka ivici ponora.
Zaustavio je auto kod jedne napuštene autobuske stanice, daleko od sela, gde jedva da i ptica sleti. Pogledao me je hladno, bez trunke sažaljenja, i izgovorio reči koje su me presekle:
— „Ovde izlaziš, mama. Ja i moja žena više ne možemo da te izdržavamo. Od sada se sama snalazi.“
Reči su mi odjeknule u ušima kao da mi neko lupa čekićem u glavu. Nisam mogla da verujem da ih izgovara moj sin, dete koje sam dojila, uspavljivala, učila da hoda. Njegove oči bile su tvrde, kao kamen. Da sam oklevala samo trenutak, verujem da bi me i fizički izbacio iz kola.
Izašla sam. U ruci mi je bila mala platnena torba sa par stvari. Moj dom, moja prošlost, moj ceo život — sve je ostalo zaključano iza njegovih vrata. Nisam imala prava ni da se okrenem unazad.
Kažu: „Udovica makar ima svoju decu.“ Tada sam shvatila da ponekad imati decu može biti isto kao da ih nemaš.
Ali Jun nije znao da ja ipak nisam ostala praznih ruku.
U unutrašnjem džepu bluze nosila sam knjižicu banke. Godinama sam je skrivala, kao najveću tajnu. Ramon i ja smo štedeli peso po peso, ne trošeći na luksuz, nego za sigurnost. Niko nije znao — ni Jun, ni ostala deca, ni rodbina. Na računu su bile desetine miliona. Bila je to naša zaštita, naša sigurnost, naše „šta ako“.
Sećam se kako je Ramon govorio:
— „Ljudi se lepo ponašaju dok misle da nemaš ništa. Zato ćutimo. Tako je sigurnije.“
Tog dana sam odlučila da ću i ja ćutati. Nisam plakala pred Junom, nisam ga molila, nisam pokazala svoju poslednju kartu. Samo sam izašla iz auta i pustila ga da ode.
Prvu noć sam provela na niskoj klupici ispred male prodavnice. Vlasnica, Aling Nena, primetila me je kako sedim mokra, zgrčena, sa kesom u krilu. Donela mi je šolju toplog čaja i tiho rekla:
— „Nisi prva. Danas deca broje novac bolje nego što broje ljubav.“
Njene reči su me zabolele, ali i utešile — nisam bila sama u toj sudbini.
Kasnije sam unajmila malu sobu. Nisam dirala štednju osim što sam živela od kamate. Kupovala sam jeftinu hranu, nosila iznošene haljine, trudila se da ne privlačim pažnju.
Dani su prolazili sporo. Radila sam na pijaci: prala povrće, vezivala kese, nosila džakove. Bilo je teško, ali osećala sam ponos jer sam živela od svog rada, a ne od tuđe milosti. Prodavci su me zavoleli i prozvali „Mama Teresa“. Svako veče bih, kada bih ostajala sama, izvukla knjižicu iz bluze, pogledala je na trenutak i opet pažljivo vratila. To je bila moja tiha snaga, moj skriveni oslonac.
Jednog dana srela sam staru prijateljicu iz mladosti, Aling Rosu. Ona i njena porodica su vodili malu menzu. Dala mi je posao i krevetić u pozadini kuhinje. Radila sam mnogo, ali barem sam imala gde da prespavam i šta da pojedem.
Vest o Junu i dalje je stizala do mene. Govorili su da je kupio novu kuću, vozio skup auto, ali i da je počeo da kocka. Neko mi je šapnuo da je već založio papire od kuće. Moje srce se steglo, ali nisam ga tražila. On je mene ostavio kraj puta — šta bih ja sada mogla njemu da kažem?
Jednog dana u menzu je ušao čovek u čistoj, ispeglanoj košulji. Prepoznavala sam mu lice: bio je Junov poznanik iz kafana. Gledao me je dugo i onda upitao:
— „Vi ste Junova majka?“
Klimnula sam.
— „Ostavio je dugove. Milione. Sada se skriva. Ako ga još želite u svom životu, vi ga spasavajte. Ja više ne mogu.“
Okrenuo se i otišao, a ja sam ostala ukočena s krpom u ruci.
Meseci su prolazili. Onda se pojavio on — Jun. Mršav, upalih očiju, brade od nekoliko dana. Čim me je ugledao, pao je na kolena.
— „Mama, pogrešio sam. Bio sam slep. Molim te, spasi me još jednom. Ako ti ne pomogneš, gotovi smo.“
Njegove suze padale su na moje ruke, ali u meni se dizala bujica uspomena: kako me je izbacio iz kola, kako sam sama sedela kraj puta, kako sam gladna i umorna prala povrće na pijaci. Srce mi je bilo tvrdo kao kamen.
A onda sam se setila Ramonovih reči:
— „Šta god da postane, i dalje je naš sin.“
Ustala sam, otišla u sobicu i iz fioke izvukla knjižicu. Položila sam je na sto pred njega.
— „Ovo je novac koji je tvoj otac skupljao celog života. Skrivala sam ga jer sam znala da ga nećeš ceniti. Evo ti sada. Ali zapamti: ako opet zgaziš majčinu ljubav, nijedan novac te neće podići iz blata.“
Jun je drhtavim rukama uzeo knjižicu i zaplakao kao dete.
Možda će se promeniti. Možda neće. Ja sam učinila ono što sam mogla — ne kao žena koju je sin izbacio, već kao majka koja je, uprkos svemu, ostala majka.
I tada sam, posle mnogo godina, shvatila da svaka tajna ima svoje vreme da bude otkrivena. A moja je bila ispričana tek kada je najviše trebalo.
