Poslednjih nedelja, svake noći sam padala u san pre nego što bih i stigla da osetim jastuk pod glavom. Isprva sam mislila da sam jednostavno umorna od posla, od života, od svega. Ali onda sam primetila gorak ukus u mom čaju. Onaj koji je David uvek s ljubavlju kuvao za mene — baš onaj isti koji sam obožavala.
Nisam htela da verujem da bi me čovek koga volim mogao lagati. Govorila sam sebi da sam paranoična, da previše gledam trilere, da umišljam. Ali nešto u meni nije moglo da se smiri.
Te večeri sam odlučila da proverim. Namerno sam popila samo gutljaj, a ostatak neprimetno prosula u saksiju iza stola. Kad je video da sam “popila sve”, David mi je osmehnuo se i rekao: “Vidiš, odmah ćeš se opustiti.”
Otišla sam u spavaću sobu i legla, praveći se da tonem u san. Srce mi je tuklo kao ludo.
Oko ponoći, čula sam škripu poda. Vrata su se tiho otvorila, i kroz trepavice sam videla njega — mog muža, kako puzi po podu. U rukama je držao mali metalni ključ koji nikada ranije nisam videla.
A kad je podigao dasku ispod prozora, shvatila sam da sve ono što sam sumnjala… nije ni pola istine. I ono što sam videla ispod poda zauvek mi je promenilo život.
David je klečao pored kreveta, potpuno nesvestan da ga posmatram. Polako je podizao daske i izvlačio metalnu kutiju sakrivenu ispod poda. Ruke su mu drhtale, ali ne od straha — već od uzbuđenja.
Kada je otvorio kutiju, svetlost lampe obasjala je njen sadržaj. Pasoši. Novčanice u različitim valutama. Fotografije žena koje nikada nisam videla. I jedan pištolj, uredno zamotan u tkaninu.
Moj stomak se okrenuo. Onaj isti čovek koji me svako jutro budi poljupcem, vodio je život koji nisam mogla da zamislim ni u najgorim snovima.
Dok je pregledao dokumenta, izvukao je telefon i pozvao nekoga. Njegov glas je bio hladan, potpuno drugačiji. „Ne, ne zna ništa,“ rekao je. „Još nekoliko dana i sve završavamo.“
Srce mi se steglo. O kom “završavanju” je govorio? Da li je to imalo veze sa mnom?Ostala sam nepomična, disala sam plitko, jedva čujno. Kad je vratio sve ispod poda, legao je pored mene. Spokojan.
Kao da ništa nije uradio.Čim je zaspao, uzela sam telefon i tiho slikala mesto gde je kutija bila sakrivena. Onda sam otišla u kupatilo, zaključala se i pozvala policiju.
„Moj muž… ima lažne pasoše i oružje u kući,“ šapnula sam. „Mislim da nije ono za koga se predstavlja.“
Policija je došla u zoru. Kada su ga uhapsili, pogledao me je ravno u oči, hladan kao led.
„Znao sam da nećeš moći da spavaš zauvek,“ rekao je kroz osmeh.
Nikada nisam saznala njegovo pravo ime. Kasnije sam saznala da je godinama koristio lažne identitete, da je bio umešan u međunarodne prevare, i da je svaku ženu s kojom je živeo uspavljivao — dok bi mu nestala bez traga.Ja sam bila jedina koja se probudila na vreme.
Tog jutra, kad su ga odveli, u ruci sam i dalje držala praznu šolju — onu istu iz koje sam toliko puta pila „čaj iz ljubavi“. Samo što sada znam: ponekad ljubav zaista može imati gorak ukus.
