„Odlazi, Ethane. Nisi moj sin. Tvoje majke više nema i ja ti ništa ne dugujem.“Nije plakao. Nije vikao. Samo je podigao svoj poderani ranac i izašao u noć. U tom trenutku nisam osjetio ništa – ni grižu savjesti, ni tugu – samo olakšanje.
Bio sam tada 36-godišnji udovac. Amara, moja žena, umrla je naglo, a uz nju je ostao njen dvanaestogodišnji sin. Nikada ga nisam prihvatio kao svog. Hranio sam ga, plaćao mu školu, ali nikada ga nisam volio.
Mjesec dana poslije sahrane, rekao sam mu da ode. I on je otišao.Preselio sam se, izgradio posao, oženio ženu bez djece i uvjerio sebe da je Ethan samo dio prošlosti.Deset godina kasnije, kada sam mislio da sam sve zaboravio, zazvonio je telefon.
„Gospodine Kapoor,“ rekao je glas s druge strane, „pozvani ste na otvaranje T.E.K. galerije ove subote. Neko vas tamo čeka.“„Nisam zainteresovan,“ odgovorio sam.Glas je zastao, a onda dodao: „Zar ne želite da znate šta se desilo sa Ethanom?“
Subotnje veče je stiglo prije nego što sam shvatio. Ispred T.E.K. galerije parkirao sam auto i nekoliko sekundi sjedio u tišini. Ruke su mi se znojile. Nisam znao zašto sam uopšte došao – možda iz griže savjesti, možda iz straha.
Unutra me je dočekala gužva. Kamere su bljeskale, novinari zapisivali, gosti u skupim odijelima nazdravljali šampanjcem.„Dobrodošli, gospodine Kapoor,“ rekla je domaćica i pokazala mi na centralnu salu. „Gospodin Ethan će vas dočekati.“
Zastao sam. Gospodin Ethan?Ušao sam i srce mi je preskočilo. Na kraju prostorije stajao je muškarac – visok, samouvjeren, u crnom odijelu – i osmijeh mu je bio poznat.
„Zdravo, Daniel,“ rekao je. Glas mu je bio miran, ali hladan.„E-Ethane?“ prošaptao sam. Nisam ga vidio deset godina, a sada je stajao ispred mene kao potpuni stranac – i potpuno svoj.
Okrenuo se prema okupljenima. „Dame i gospodo, hvala što ste došli. Ovo nije samo otvaranje galerije – ovo je i priča o jednom dječaku koji je ostao bez majke i bio izbačen iz kuće.“Gosti su se utišali. Osjetio sam kako mi se grlo steže.
„Ali nisam došao da tražim sažaljenje,“ nastavio je. „Došao sam da pokažem da krv nije jedina koja stvara porodicu. Moja majka je bila umjetnica. Ove slike su posljednje koje je naslikala prije smrti.“
Okrenuo se i pokazao na zidove – prekriveni platnima, bojama koje sam prepoznao. Amarine slike.„Kupio sam ih od kolekcionara,“ rekao je tiho. „Jer ih ti nikada nisi želio.“Osjetio sam stid koji me je pekao do kostiju.
Poslije govora, prišao mi je. „Nisam te pozvao da ti se zahvalim,“ rekao je. „Pozvao sam te da vidiš šta sam izgradio uprkos tebi.“„Ethan…“ pokušao sam, ali riječi nisu izlazile.
„Znaš šta je najgore?“ pitao je. „Majka mi je ostavila pismo – nikada ti ga nisam pokazao. U njemu piše da sam tvoj sin. Tvoj biološki sin.“Kao da mi je neko izbacio zrak iz pluća.
„Lagali su nas,“ nastavio je. „Ona je šutjela jer si rekao da nikada ne želiš vlastitu djecu. Nije htjela da te izgubi. Ali ja sam tvoj.“Suze su mi navrle na oči. „Ethan… ne mogu da se vratim unazad.“
„Ne možeš,“ složio se. „Ali možeš da odlučiš šta ćeš uraditi od sada.“Ruke su mi drhtale dok sam posezao za njim. „Mogu li bar da pokušam da te upoznam?“Dugo me je gledao, a onda klimnuo. „Možda. Polako.“
Te noći sam napustio galeriju sa pismom u džepu i težinom koju ću nositi dok sam živ.Nisam znao hoće li mi ikada potpuno oprostiti. Ali znao sam jedno – više nikada neću okrenuti leđa onome što je moje.
