Bila je kišna noć. Marina je sedela na hladnom podu, grleći svoj stomak koji je polako rastao. U dnevnoj sobi, Adrijan je tiho razgovarao sa ženom čije ime nije morala ni da pogađa. Više nije imala snage da pita: sve je bilo jasno.
Žrtvovala je sve za njega: napustila je svoj posao da bi mu pomogla da podigne restoran u njihovom gradu, ponizila se pred njegovom porodicom. Ali kada je posao uspeo, prve reči koje je čula od njega bile su: “Volim drugu.”
U početku, mislila je da će izdržati. Zbog bebe. Ali onda je Adrijan bacio sliku sa ultrazvuka i hladno rekao: “Reši se toga, platiću sve.” Tog trenutka je znala da nema povratka.
U tišini je spakovala nešto odeće i ušteđevinu u ranac. Pre nego što je otišla, pogledala je njihovu venčanu fotografiju na zidu i rekla sebi: “Neću više plakati.”
Sela je na autobus za drugi, daleki grad: grad dovoljno velik da se sakrije i dovoljno dalek da nikada više ne bude viđena.
Kada je stigla, bila je u petom mesecu trudnoće. Bez doma, bez porodice, bez posla… samo sa gorućom željom da živi za svoje dete.
Našla je posao kao konobarica u malom restoranu blizu luke. Vlasnica, gospođa Pilar, sažalila se na nju i dala joj malu sobu iza kuhinje. “Takav je život nas žena. Ponekad moraš biti hrabrija nego što misliš,” govorila joj je.
U oktobru, u gradskoj bolnici, rodile su se bliznakinje. Dala im je imena Ana i Lija, nadajući se da će njihovi životi biti ozbiljni i snažni kao i njihova imena.
Prošlo je sedam godina. Marina je sada posedovala malu cvećaru, dovoljno da izdržava njih tri. Bliznakinje su bile inteligentne: Ana, vesela; Lija, ozbiljna… ali obe su obožavale svoju majku.
Jednog Božića, dok je gledala vesti, Marina je videla Adrijana na televiziji: sada uspešan biznismen, vlasnik lanca restorana, oženjen Katarinom, svojom bivšom ljubavnicom. Držeći se za ruke, smešili su se kameri kao savršena porodica.
Ali Marinina krv više nije ključala. Bes je nestao; ostalo je samo razočaranje i gorak osmeh.
Pogledala je svoje ćerke, sada prelepe i pune života. Devojčice čiji je otac jednom želeo da ne postoje, a koje su sada bile njena najveća snaga.
Te noći, napisala je objavu na svom Fejsbuk profilu, koji je bio tih sedam godina:
“Vraćam se. I nisam više ona Marina od juče.”
Posle Božića, Marina se sa bliznakinjama preselila nazad u svoj rodni grad. Iznajmila je malu kuću blizu centra i predstavljala se kao Marijela Santos.
Nije joj trebalo Adrijanovo priznanje. Samo je želela da on oseti istu onu gorčinu odbacivanja i slomljenosti.
Prijavila se za posao koordinatora događaja u Adrijanovom lancu restorana. Sa svojom novom ličnošću, brzo je postala poznata kao Marijela: profesionalna, snažna i laka za saradnju. Adrijan je nije prepoznao; naprotiv, činilo se da je opčinjen harizmom nove zaposlene.
— “Izgledate mi poznato. Da li smo se sreli ranije?”, upitao ju je Adrijan na jednoj korporativnoj zabavi.
Marijela se nasmešila, sa hladnim bljeskom u očima:
“Možda u nekom snu. Ali ja nisam žena koja se lako zaboravlja.”
Čudan nemir je obuzeo Adrijanove grudi.
Nedeljama kasnije, Adrijan je počeo da se oseća privučeno Marijelinim prisustvom. A ona je, sa svoje strane, ostavljala tragove: pesma koju su nekada zajedno slušali puštena na događaju, jelo koje je ona nekada spremala za njegov rođendan na meniju za specijalne goste, stih poezije koji joj je nekada posvetio ubačen u govor.
Adrijan više nije mogao da izdrži. Ko je zapravo bila Marijela?
Počeo je da istražuje njenu prošlost, i rezultat je bio: Marijela Santos, poreklom iz drugog grada, samohrana majka blizanaca.
Blizanci? Hladan znoj ga je oblio.
Jednog dana, neočekivano se pojavio u njenoj kući. Kada su se vrata otvorila, ispred njega su stajale dve devojčice. Jedna od njih ga je pogledala i pitala:
“Čiko, zašto toliko ličiš na mene?”
Bilo je kao da ga je neko polio kofom ledene vode.
Marina se pojavila iza njih:
— “Tako je, video si. Upoznao si svoje ćerke.”
Adrijan je prebledeo.
“Ti… ti si Marina?”
Klimnula je glavom.
“Ne. Ja sam majka devojčica koje si naterao da abortiram. Žena koju si uništio da bi bio sa svojom ljubavi.”
Adrijan je bio zapanjen. Sva sećanja su ga udarila: trenutak kada je odbacio svoje dete, hladnoća njegovih reči. A sada, ispred njega, bile su dve žive devojčice kao dokaz njegovog greha.
Iste noći, vratio se pred njenu kuću i kleknuo ispred vrata. Plakao je:
“Oprosti mi. Daj mi šansu. Dozvoli mi da im budem otac.”
Ali Marina je odgovorila čvrsto:
“Ti nemaš pravo da budeš otac. Nisi ih izabrao. Trebalo je da se boriš za njih, a ti si ih odbacio. Sada želiš da se iskupiš? Moje ćerke nisu trofeji tvog pokajanja.”
— “Samo želim da platim za svoju grešku…”
— “Platićeš,” prekinula ga je. “Počevši od sutra, prebacićeš 20% akcija svojih restorana Fondaciji za samohrane majke. I napisaćeš javno pismo: kao izvinjenje.”
Adrijan je zadrhtao: “Koristiš devojčice da me ucenjuješ?”
Marina se hladno nasmešila:
“Ne. Koristim tvoj greh da te naučim odgovornosti.”
Mesecima kasnije, Marina i bliznakinje su se vratile u svoj miran život u drugom gradu. Adrijan je ostao: mršav, tih i svakodnevni posetilac fondacije koja je nosila njegovo ime. Slušao je priče žena čije su muževe uništili, baš kao što je i on uništio Marinu.
Jednog popodneva, Ana je pitala majku:
“Mama, zašto ne možemo da ga zovemo ‘tata’?”
Marina je pomilovala kosu bliznakinja, iznenađena:
“Zato što vas on nije izabrao. Ali ja jesam, ja sam vas jedina želela. Zato me samo zovite ‘mama’, to je dovoljno.”
I tu se priča završava: ne vriskom besa, već tišinom snažne žene. Izabrala je da se bori za svoje dostojanstvo i pretvorila je sopstvenu snagu u svoje oružje.
Ona je žena koja je jednom bila oborena na zemlju, ali koja je na kraju ustala i okusila pravdu.
