Ethan Maksvel je bio čovek koji je sve stekao sam, i koji nikada nije zaboravio odakle je došao. Njegova penthouse rezidencija u Njujorku bila je luksuzna, ali to je bila i kuća u kojoj su ljudi koji tu rade bili tretirani kao porodica.
Te večeri, vratio se ranije nego što je najavio. Vrata lifta su se otvorila i čuo je glas iz dnevne sobe – oštar, prezriv.“Ti misliš da si nešto posebno jer ti je gospodin Maksvel ljubazan?” Vanesin glas bio je leden. “Ti si samo služavka. Zapamti svoje mesto.”
Rosa, mlada sobarica, stajala je tiho, držeći krpu, boreći se da ne zaplače.Ethan je ušao u sobu, a tišina je pala. Vanesa se okrenula s osmehom koji je delovao kao maska.“Ethan! Ti si već kod kuće!”
On se nije nasmejao. Pogledao je nju, pa Rosu. Glas mu je bio miran, ali leden.“Čuo sam sve.”Vanesa je problijedela, a Rosa oborila pogled. Ethan je znao da ovo neće biti samo običan razgovor – već trenutak koji će zauvek promeniti sve…
Ethan je prišao bliže, a koraci su odjekivali po mermeru. Rosa je pokušala da se povuče iz prostorije, ali Ethan ju je zaustavio blagim pokretom ruke.“Ne, Rosa. Ostani,” rekao je tiho. “Ovo se tiče i tebe.”Vanesa je pokušala da se nasmeje. “Ethan, dušo, nije to ono što misliš—”
“Prekini,” presekao ju je. Njegov glas bio je hladan kao led. “Neću da u sopstvenoj kući slušam kako ponižavaš nekoga ko radi pošteno i s poštovanjem.”Vanesa je zapanjeno zatreptala. “Mislila sam da ti nije važno šta jedna služavka—”“Dovoljno,” ponovo ju je prekinuo. “Rosa je deo ove kuće. Ti nisi.”
Rosa je podigla pogled, šokirana. Vanesa je problijedela, bes joj je izbio na lice. “Ti ozbiljno raskidaš sa mnom – zbog nje?”Ethan je klimnuo. “Ne zbog nje. Zbog mene. Zbog toga što ja neću da živim sa nekim ko misli da je vredniji od drugih samo zbog novca ili prezimena.”
Vanesa je pokušala da zapreti. “Znaš li kako to izgleda? Ti i neka devojka koja briše podove—”“Dosta!” viknuo je Ethan prvi put, a njegov glas je zagrmeo kroz stan. “Izađi iz mog stana. Večeras.”
Vanesa je zgrabila torbicu, besno izašla i zalupila vratima. Tišina koja je usledila bila je teška, ali oslobađajuća.Ethan se okrenuo ka Rosi. Njene oči su bile pune suza. “Žao mi je,” rekla je tiho.
“Ne izvinjavaj se ti,” odgovorio je. “Nisi ti pogrešila.”Sutradan je Ethan uradio nešto što niko nije očekivao – ponudio je Rosi povišicu i dodatne slobodne dane kako bi mogla češće da poseti svoju majku.
Ali nije se završilo tu. Nedelju dana kasnije, na večeri sa poslovnim partnerima, Ethan je javno govorio o važnosti poštovanja prema radnicima. “Prava mera nečijeg karaktera,” rekao je, “nije kako se ponaša prema onima iznad sebe – već prema onima koji ne mogu da mu uzvrate.”
Rosa je te reči čula i nikada ih nije zaboravila. U toj kući se ponovo osećala sigurno, možda prvi put od dolaska u Ameriku.Ethan je te večeri ostao sam na terasi, gledao svetla grada i znao da je doneo pravu odluku. Nije izgubio devojku – izgubio je nekoga ko nikada nije ni zaslužio da bude deo njegovog života.
