Viktor Stojanović bio je poznat u cijelom gradu — vlasnik lanca hotela, čovjek koji je sve stekao sam. Njegov sin, Luka, naslijedio je dio poslovanja, a nedavno se i oženio mladom, elegantnom djevojkom po imenu Maja. Bila je lijepa, kulturna, ali i previše savršena da bi starac vjerovao u njene namjere.
„Ona te ne voli, sine,“ rekao mu je jedne večeri. „Voli ono što imaš.“
Luka se nasmijao. „Tata, Maja nije takva. Samo je povučena.“
Ali Viktor nije mogao da se smiri. Želio je da vidi istinu na svoj način. Nekoliko dana kasnije, prerušio se u portira — stari kaput, sivi brkovi, šešir i štap. Zauzeo je mjesto na ulazu u sinovu vilu, dok su Luka i Maja bili na ručku s prijateljima.
Kada je Maja ušla u dvorište i ugledala starog portira, njen izraz lica rekao je sve. A ono što je uradila nekoliko sekundi kasnije, Viktor nikada neće zaboraviti.
Kada je Maja izašla iz automobila, Viktor je stajao pored kapije, naslonjen na štap, sav pogrbljen, s kapom navučenom preko čela. Namjerno je izgledao neugledno — želio je da je vidi onakva kakva zaista jeste, bez maske.
„Dobar dan, gospođo,“ promrmljao je promuklim glasom. „Ne bih da smetam, samo… da li biste mi dali čašu vode? Dugo stojim na suncu.“
Maja ga je pogledala bez prepoznavanja. Njene cipele od sjajne kože zakucale su po stazi, a lice joj se nakratko smrklo. Nije rekla ništa. Samo je pogledala na sat i zakolutala očima.
„Zar nemate negdje drugo da stojite?“ pitala je hladno. „Ovo je privatni posjed. Ne možete tu da tražite milostinju.“
Viktor je samo klimnuo glavom i sagnuo pogled, a u grudima ga je steglo. „Izvinite, nisam znao, gospođo. Samo sam mislio… možda ima malo vode.“
„Idite s ulaza, molim vas,“ rekla je. „I obucite se pristojno. Moja svekrva bi se onesvijestila da vas vidi ovako ispred kuće.“Okrenula se i ušla u vilu. Viktor je ostao sam ispred kapije, osjećajući kako mu se oči pune suzama — ne od uvrede, nego od spoznaje. Bio je u pravu.
Sat vremena kasnije, Luka se vratio. Viktor je skinuo periku i ušao u dvorište. Maja je upravo razgovarala telefonom, smijući se. Kada ga je ugledala, umalo joj nije ispao telefon iz ruke.
„Gospodine Stojanoviću?!“ promucala je.
„Ili možda da kažem — gospođo Stojanović,“ odgovorio je hladno. „Lijepo je znati kako razgovarate s ljudima koji vam traže samo čašu vode.“
Luka je gledao čas u oca, čas u nju, ne shvatajući. „Tata, šta se dešava?“
„Ja sam bio tvoj portir danas,“ rekao je Viktor. „Htio sam da vidim koliko je tvoja žena velikodušna kad misli da je niko ne gleda.“
Lukino lice se ukočilo. „Majo, reci da to nije istina.“
„Luka, ja… nisam znala da je on to!“ pokušala je da objasni, ali Viktor ju je prekinuo: „Baš u tome je poenta, dijete. Da nisi znala.“
Tišina je bila duga i teška. Luka je sjeo i pokrio lice rukama. „Tata, možda si pretjerao, ali ako je tako reagovala… ne znam šta da mislim.“
„Ne, sine,“ rekao je Viktor. „Nisam ja ništa otkrio. Samo sam skinuo veo sa onoga što je oduvijek bilo tu.“
Nekoliko dana kasnije, Luka je otišao od kuće. Maja je pokušavala da ga kontaktira, ali bezuspješno. U međuvremenu, Viktor je sjeo sam na terasu i gledao zalazak sunca. Bio je tužan, ali miran. Znao je da je istina ponekad bolna, ali i potrebna.
Tri mjeseca kasnije, u Viktorovu firmu došla je nova sekretarica. Bila je to mlada žena po imenu Ana — skromna, ali topla i uvijek nasmijana. Kada joj je jednog dana prišao nepoznati starac s kapom i zamolio čašu vode, ona je bez razmišljanja utrčala u kuhinju, donijela mu vodu i jabuku, i rekla: „Ne trebate mi ništa zauzvrat, gospodine. Samo se čuvajte.“
Viktor je tada shvatio — postoje ljudi koji ne znaju da glume dobrotu. Oni je jednostavno nose u sebi.Kasnije je upravo ona postala Luki nova saradnica — a sudbina je, kao i uvijek, znala šta radi.
Na proslavi godišnjice firme, Viktor je održao govor koji su svi pamtili:
„Ne mjeri čovjeka po tome kako se odnosi prema onima iznad sebe, već prema onima koje smatra ispod. Jer tek tada vidiš njegovo pravo lice.“
Publika je aplaudirala, ali samo je Luka znao da su te riječi bile posvećene jednom prerušenom portiru i jednoj izgubljenoj snahi.
