Moj sin mi je rekao da nisam dobrodošao za Božić. A odmah posle toga, njegova žena me nazvala i rekla: “Ti si samo keramičar, a tvoja pokojna žena bila je čistačica.” Spustio sam slušalicu — ali oni ne znaju da ja plaćam kredit za kuću iz koje su me izbacili. I da imam plan koji će ih šokirati.
Zvao sam ih da pitam kad da dođem. Bio sam sam već tri godine, otkako je moja žena umrla, i mislio sam da ćemo Božić konačno provesti zajedno. Moj sin Marko i njegova supruga, Ivana, imali su sve — lepu kuću, dvoje dece, poslove u gradu.Ali kad sam spomenuo da ću doneti poklone za unuke, Marko je uzdahnuo i rekao:„Tata, bolje nemoj ove godine… Ivana misli da bi bilo gužve.“
Nisam ni stigao da odgovorim, a telefon je ponovo zazvonio. Bila je to ona.„Gospodine ‘majstore’,“ rekla je s podsmehom. „Nije ovo gradilište, nego porodični Božić. Ti i tvoja pokojna žena možete da slavite u sećanju, a ne ovde.“
Spustio sam slušalicu.Nisam rekao ništa.Ali u sebi sam znao — ovo neće proći bez lekcije.Sutradan sam otišao u banku, povukao jedan potpis, i u trenutku – njihova kuća više nije bila njihova.
Te noći nisam spavao.Sedeo sam u staroj kuhinji, gledao porodične slike na zidu. Na jednoj — ja s lopatom u ruci, sav prekriven prašinom, a pored mene moja pokojna Ana, sa onim blagim osmehom koji je uvek nosila.
„Samo da je dočekaš, Mile,“ govorila bi mi. „Tog dana kad tvoj sin zaboravi ko si, setiće se kad izgubi ono što si mu dao.“Te reči su mi odzvanjale u glavi.Znao sam da nije do mene da ga kaznim — ali nekad moraš pustiti da se život sam pobrine za lekciju.
Sutradan sam otišao u banku.Na šalteru su me svi poznavali — plaćao sam hipoteku za kuću u kojoj sad žive moj sin i njegova supruga.„Gospodine Jankoviću,“ rekla je službenica, „kao i svakog meseca?“
Nasmejao sam se. „Ne, gospođice. Ovog meseca — ništa. Samo želim da prekinem automatske uplate.“Pogledala me je iznenađeno.„Jeste li sigurni?“„Nikad sigurniji,“ rekao sam.
Potpisao sam jedan papir. U tri sekunde, sve se promenilo.Prošla su tri nedelje. Bio je Badnji dan.Sneg je prekrivao dvorišta, ulice su svetlele, a iz svake kuće čuo se smeh. Moja kuća bila je tiha, osim zvuka vatre u peći.
Uspomena na Božiće kad smo svi zajedno sedeli bila je još živa, ali bolna.Onda, oko devet uveče, zazvonio je telefon.„Tata,“ čuo sam Marka. Glas mu je bio promukao, nervozan.
„Tata, došao je neki čovek iz banke… kaže da je kuća pod hipotekom, da nismo uplatili poslednju ratu… da će pokrenuti postupak!“Zastao sam.„Ne razumem, sine,“ rekao sam mirno.„Zar ti ne plaćaš?“
„Ne više,“ odgovorio sam. „Mislio sam da ne želiš da me vidiš. Pa sam shvatio da ne treba ni da te finansiram.“Tišina.Čuo sam kako guta knedlu.„Tata…“ rekao je tiho. „Nisam znao da… da ti plaćaš sve.“
„Znao si, sine. Samo si zaboravio da ceniš.“Zatim se čuo tihi plač.„Ivana je pogrešila,“ rekao je. „Ali ja sam dozvolio da te povredi. Ako možeš… dođi sutra. Donesi sve što želiš. Ili ništa. Samo dođi.“
Sledećeg jutra otišao sam.Kad sam stigao, vrata su bila otvorena. U dnevnoj sobi — sto pun hrane, miris badnjaka, deca u pidžamama.Ivana je stajala pored prozora, bleda.
Kad me videla, prišla mi je i spustila pogled.„Gospodine Jankoviću,“ rekla je. „Izvinite. Nisam imala pravo.“„Svi mi ponekad izgubimo pravo,“ rekao sam. „Važno je da ga znamo vratiti.“
Prišao sam unucima. Mali Luka mi je prišao i šapnuo: „Deda, mama je rekla da si ti Deda Mraz.“Nasmejao sam se. „Možda jesam, ali ne donosim poklone. Donosim lekcije.“Okrenuo sam se ka Marku i pružio mu kovertu.„Šta je ovo?“ pitao je.
„Dokument iz banke. Hipoteka je otplaćena. Kuća je sada tvoja. Ali zapamti — nije kuća ta koja čini dom. To je poštovanje.“Zagrlio me. Snažno.„Hvala, tata. Nikad ti više neću reći da nisi dobrodošao.“
Kasnije te večeri, kad su svi zaspali, stajao sam sam na terasi i gledao sneg kako pada.Nebo je bilo mirno, a u meni — tišina.Osetio sam da me Ana gleda, negde odozgo
„Jesam li ga naučio?“ pitao sam u sebi.Odgovor nisam čuo, ali sam ga osetio — u toploti, u mirisu dimnjaka, u malom zvuku iznutra kad se moj sin nasmejao prvi put iskreno, kao nekad.
Od tog dana, nisam više plaćao rate — jer nije bilo potrebe. Naučio je.A ja sam naučio da ljubav roditelja nije u tome da stalno daje, već da zna kada treba da prestane.
