Ona je čest sastojak koji većina ljudi uzima zdravo za gotovo. So se toliko smatrala vrednom da su se u prošlosti radnici plaćali ovom namirnicom.
So čuva hranu izvlačeći vlagu iz nje, suzbijajući rast štetnih bakterija i podstičući rast korisnih bakterija – pa zašto onda na pakovanju soli piše rok trajanja?
Krivac nije natrijum-hlorid, već se s njim mešaju aditivi koje neki proizvođači dodaju kako bi sprečili grudvanje soli ili kako bi dodali hranjive supstance u nju.
Jod, sredstva protiv grudvanja i minerali u tragovima u ružičastoj, crvenoj ili crnoj soli mogu da se vremenom razgrade, ali razgradnja ne znači da je ne možete koristiti, osim u slučaju da vidite ili osetite miris buđi – onda bi trebalo da je bacite.
To, međutim, ne znači da bi trebalo zanemariti i so bez aditiva. Higroskopska svojstva soli, odnosno sposobnost upijanja vode, čine je lošim kandidatom za držanje na otvorenom.
Ona ne samo da može da upija vlagu iz vazduha, već može da upija i mirise iz kuhinje, što se takođe na samu so može odraziti, pa da ona ne bude više za upotrebu.
So bi trebalo držati u hermetički zatvorenoj posudi i čuvati na tamnom i hladnom mestu.
Ali, većina ljudi ima i male količine soli u slanicima, koji se stalno dopunjavaju. U tom slučaju slanike treba redovno prati i dobro osušiti pre nego što ponovo stavite u njih so.
(SD)
