Tih dana u našoj kući je vladala grozna atmosfera
“Moraš da se otarasiš te trudnoće! Ne želim da se sa 49. godina bakćem sa pelenama! Imamo dva starija deteta i ne pada mi na pamet da ljuljam bebe. Ako već moram da čuvam malu decu, biram da čuvam unučad,” vikao je Aleksandar.
Imam četrdeset i dve godine i treći put sam trudna. Kada sam saznala, bila sam presrećna kao da mi je ovo prva trudnoća. Prvo dete sam rodila u dvadesetoj godini. Tek sam upoznala Aleksandra, još nismo bili ni vereni a ja sam zatrudnela. Plašila sam da će me napustiti, ali kada je Aleksandar saznao da sam trudna bio je presrećan. Tražio je da se venčamo što pre. Svima je pričao kako će dobiti sina (bio je siguran u to) i na kraju smo stvarno dobili sina.
Nakon tri godine, rodio se naš drugi sin. Aleksandar je tada bio ponosan: “Dva sina! Bogatstvo,” govorio je.
A sada očekujemo treće dete. Ali moj suprug se ponaša kao da se neka opasnost približava našoj porodici. Kao da sam ga izdala.
Hodao je nervozno od zida do zida sobe i govorio kao nam treće dete apsolutno nije potrebno, te da će nam biti teret.
“Tek smo počeli da živimo za sebe! Deca su već odrasla i sada je vreme da radimo ono što želimo. Seti se samo svoje mladosti? Da li stvarno želiš da noću ljuljaš uplakanu bebu i da noćima ne spavaš?” Pitao me unezvereno.
“Da! Želim sve to,” govorila sam brišući suze: “Dugo sam ti govorila da želim treće dete. Sinovi su već odrasli i osećam da se udaljavamo. Ti i ja više nemamo zajednički interes. Živimo kao neki sustanari. Ti si stalno na poslu, dečaci imaju svoje obaveze, a ja samo želim malo sreće…”
Ali Aleksandar je nastavio da insistira na abortusu. Nije ga zanimalo moje zdravlje, brinulo ga je samo jedno – kako će nam beba uništiti život.
Uveče sam sve ispričala deci i oni su me podržali u svemu. Bili su neverovatno srećni što će dobiti brata ili sestru. Ali čak ni njihova sreća nije mogla da utiče na Aleksandra. Sutradan je spakovao stvari i otišao. Na vratima se okrenuo i rekao: “Vratiću se kada uvidiš da grešiš.”
Aleksandar je otišao kod svojih roditelja. Samo s vremena na vreme me zvao da bi pitao: “Da li si se predomislila?”
Ali ja nisam ni pomišljala na drugu opciju nego da rodim bebu. Moja deca su bila pored mene, podržavajući me u svemu. Kada su saznali da će dobiti sestru, bili su spremni da me nose na rukama po kući.
Nisam ni pomišljala da podnesem zahtev za razvod. Znala sam da moj muž ima težak karakter i da će vremenom da shvati da je pogrešio, a onda će se vratiti kući.
*Foto ilustracija: Pixabay
Tokom moje trudnoće nastavio je da se brine o nama finansijski, ali još nije mogao da prežali što ga nisam poslušala.
Porođaj je protekao bez komplikacija, a devojčica je rođena zdrava. Osećala sam se sjajno. Uzela sam telefon i fotografisala je, a sliku poslala Aleksandru sa čestitkom. Sutradan je došao u porodilište sa ogromnim ružičastim zecom. Kada sam mu pokazala Anđelku nije mogao da zaustavi suze.
Rođenje naše kćerke bilo je pravo spasenje za Aleksandra i mene. Sve ono čega se moj muž bojao, jednostavno ne postoji. Dečaci toliko mnogo pomažu oko bebe da nas dvoje skoro da nemamo obaveza oko Anđelke. Ovo su najsrećniji momenti u mom životu.
Izvor: stil.kurir.rs
