Zdravo svima! Pre par dana sam odlučila da odem u manastir Tumane. Čula sam da se razna čuda tamo dešavaju a vera je ono što čoveku uvek ostaje, kada nastupi težak period. Glavni razlog je taj jer sam htela da se pomolim za zdravlje moje drugarice koja je muslimanka a koja se godinama bori s teškom bolešću – leukemijom. Došla sam u manastir, smerno se poklonila Bogu i manastiru. Tražila sam nekoga od sveštenih lica da porazgovaramo. Otac, koga sam našla je rekao da ostanem na liturgiji za sveopšte zdravlje. ]
Naravno, ostala sam. Pre svega sam ga pitala da li mogu da ga zamolim da očita molitvu za moju drugaricu koja je muslimanka a koja boluje od leukemije, na šta je on odgovorio: “Dete drago, kako ne bih. Za mene su svi ljudi Božja deca, bez obzira kojoj religiji pripadaju. Dođi na liturgiju za zdravlje a nakon liturgije ću još jednom očitati molitvu za zdravlje tvoje drugarice s tim da mi trebaš reći njeno ime koje trebam spomenuti u molitvi i od srca veruj u njeno ozdravljenje a i ja ću se iz sveg srca i duše pomoliti”.
Tako je i bilo. Bila sam na liturgiji za zdravlje a kasnije sam prišla ocu i zamolila da još jednom, posebno za zdravlje moje drugarice očita molitvu. Uradio je to. Kada sam ga upitala koliko sam dužna, rekao je da je novac spram vere totalno nevažan i beznačajan i da je najvažnija vera u ozdravljenje. Bez vere, džaba svi novci ovog sveta. Blagoslovio me je i rekao da verujem iskreno i iz srca a sve ostalo je od Boga. Nakon moje molbe da ipak dam nešto para, rekao mi je ako baš želim, onda da spustim na ikonu koliko god želim, od srca. Plakala sam kao kiša!
