Kad živite u seocetu gde ima samo 12 stanovnika, a vi ste jedino dete, morate sami da nađete zabavu. Tako je i ovaj dečak pronašao svoj talenat. Siniša Matijević, naime, stvara umetnička dela zatvorenih očiju. On živi s bakom i tatom. Majka ga je pre 3 godine napustila. Zato je ovaj 12-godišnjak iz sela Gornji Budački u Karlovačkoj županiji, u Hrvatskoj, prerano morao da odraste i počne da brine brige odraslih. Ali Siniša se ne žali. Ne buni se ni kada treba starici da pomogne oko ručka, ni kada treba da vozi traktor. Ne smeta mu ni siromaštvo ni poljski WC. Ni škola i prijatelji udaljeni, jednom 12 godišnjaku, dalekih 8 kilometara. Jer, Siniša ima svoj svet, dnevnik.hr. Umetnička dela koja stvara žmureći.
Crta on i bez poveza, ali ovako mu je draže jer, kaže, potpuno se usredsredi na dodir. Isključi se iz stvarnosti, pobegne od problema.
“Osetim pod prstom crte koje treba da nacrtam i tako uspevam. Osetim ako neka crta nije dovršena, ako znam da sam tu nacrtao, a nije dovršena, ako je prekinuta crta, znam da sam promašio zadatu liniju tu i onda ispravim. Osetim gde sam pogrešio i ispravim”, govori Siniša Matijević. Voli da stvara u tišini. Tata to već zna pa samo ćutke posmatra s druge strane stola, s jednakim čuđenjem kao i prvog dana.
“Upisao sam ga na fudbal jer sam ja igrao. Probao sam malo s njim da radim i video sam da od njega fubaler biti neće. Umesto fudbala izrazio je želju za crtanjem i vajarstvom i ja ga u tome podržavam”, priča Željko Matijević.
S terena i fudbalske lopte, za svog se jedinca i on prebacio u potpuno nepoznato područje. Svog je sina odveo umetnicima, kako bi uz njih učio i napredovao. Iako su već navikli i na staru kuću i poljski WC, ovih im je dana stigla vest koju nisu dočekali ravnodušni. Dobili su rešenje za stambeno zbrinjavanje u Krnjaku, a s njim i nadu u bolji život.
“Imam sve što mi treba, iako bi bilo bolje da dobijem što pre taj stan u Krnjaku. Mislim, bilo bi mi jednostavnije, pekara i prodavnica mi je odmah pored puta i škola, ali dobro je i ovde, snalazim se dobro”, govori Siniša.
Ali dok nema prijatelja u blizini, Siniša se ne dosađuje. Kada je shvatio da je zabavno crtati zavezanih očiju, nije se na tome zaustavio. Pokušao je s povezom na očima da hoda, radi stvari koje inače radi. A dečjoj mašti i neustrašivosti – nema kraja. Već sada ovaj 12 godišnjak sanja neke velike snove. “Najveća mi je želja da imam dobar život, da postignem neki rezultat. Da ovo što sada radim ne propadne, nego da nastavim s tim da radim i da uspem u tome. To mi je najveća želja”, priznao je Siniša.
Izvor: Espreso.co.rs / Dnevnik.hr
