Ova praznina ne može se nadoknaditi ničim
Nekima traume iz detinjstva koje je nanela majka pretvaraju se u jedva primetne ožiljke, nekima rane i dalje krvare do danas i zauvek. Bez obzira kako se nosite sa starim povredama, važno je razumeti jednostavnu stvar: ovo ništa ne može da nadoknadi.
U detinjstvu su nam čitali bajke u kojima je trijumfovala pravda. Ali život je daleko od bajke, gde zbog patnje Pepeljuga dobija princa za muža, Snežana oživi, a zlu maćehu ili vešticu kazne.
Stvarnost je surova. Ideja pravde je čvrsto usađena u našim glavama, kao i ideja da će zlo biti kažnjeno, istina će prevladati i moja majka će konačno shvatiti šta je učinila. Tuga je to što je ovo obična utopija.
Odrastanje je povezano sa činjenicom da počinjemo da shvatamo: ne ostvaruju nam se svi snovi i želje. I prelepa slika, gde moja majka, sagnuvši glavu, traži oproštaj za ono što je učinila, ostaje gotovo uvek samo proizvod mašte. Mi smo oni ljudi koji žude da prime ljubav, priznanje, izvinjenje. I mi smo isti ljudi koji su odgovorni za ovaj proces.
Kroz bol i razočaranje, kroz patnju i nadu, vidimo svetlost – posle godinu dana ili 20 godina terapije, introspekcije, kopanja po knjigama i dušama. Vidimo i razumemo – mama neće doći. Ona se neće izviniti. Ona neće poljubiti niti reći: Sve će biti u redu. Neće reći: „Ponosan sam na tebe“. Neće doneti slatkiše. Neće plakati zbog naše sudbine. Neće priznati svoje greške.
To se neće dogoditi.
zena-place-pixabay 770
*Foto: Pixabay
I tek nakon što smo iskusili svu dubinu razočaranja, nakon što smo prvi put pokušali da razgovaramo s njom i prvi put i odustali od nade, konačno se okrećemo svom životu. Tražimo ljude koji će se prema nama ponašati pažljivije i nežnije od mame. Ljude koji su u stanju da traže oproštaj i nadoknade naš bol. Ljude koji ostaju bliski uprkos problemima.
I mi se menjamo zajedno sa tim ljudima, postajući mudriji, shvatamo da Univerzum na nas i naše odnose gleda ravnodušno. A cena ovog odrastanja je odbacivanje magične ideje kompenzacije, odbacivanje ideje „daj – uzećeš“ ravnoteže.
Za patnju ne dobijamo ništa, niko to ne pretvara u princa, novac ili ljubav. Niko osim nas samih.
(kutaknet.com / stil.kurir.rs)
