Dan kada izgubiš mamu će biti najgori i najtužniji dan u tvom životu. Kada ona ode, sve će se zauvek promeniti. Počećeš da osećaš nešto što nisi ni znao da postoji. Razmišljaćeš o nečemu što ti nikad pre nije ni palo na pamet. Iznenadićeš se onim što do tada nisi primetila.
To će biti nešto potpuno novo i slomiće ti srce.
Bez obzira koliko imaš godina, osećaćeš da ovoj Zemlji nedostaje tvoja majka. Shvatićeš koliko ti je bila važna i draga. Koliko si je volela, kako si njeno prisustvo i ljubav uzimala zdravo za gotovo. I tek kada izgubiš najdražu osobu, bukvalno te parališe jedna misao: “Gde je ona sada, u kojem svetu?”
Reći ću vam gde je: uz vas! Iako izgleda neverovatno, ali mama je uvek uz vas. Ona zauvek ostaje vaš anđeo čuvar koji vas nikad ne napušta i ne zaboravlja. Nemoguće je verovati u to, ali možete se zakleti da i dalje osećaš njen miris, njeno prisustvo. Nećete moći da je dodirnete, da je dozovete, ali ona će uvek biti pored vas. Ponekad će vam srce samo zapevati reči istinske sreće i reći ćete “Mama”, iako nje već odavno nema.
Danima, mesecima i godinama pitaćete se da li zna koliko ste je voleli, koliko vam nedostaje,koliko vam znači… Krivica će vas izjedati svaki dan što više niste govorili da je volite, što više vremena niste proveli sa njom, što niste imali više vremena za vas dve…
Minuti će prolaziti kao dani. Dani kao godine. Vreme će da stane, zarobljeno u jednom nesnosnom bolu. Jer upravo se to dešava kada nam iz života ode najdragocenija osoba na svetu – naša majka….
Nedostajaće vam njeni pozivi, boja njenog glasa, njen osmeh, dodir… A pitanja će navirati i mučiti vas svojom težinom:
“Da li joj nedostajem?”
“Da li mi je rekla sve što je htela?”
“Da li smo razgovarale o svemu važnom i značajnom?”
Vreme ne leči te rane. A znate li zašto? Zato što sećanje na mamu nikad ne bledi. Tada ćete shvatiti da je mama uvek uz vas. Ona će vas uvek voleti. Uvek će biti tu, jer su vaše duše zauvek spojene. To je savez jači od smrti. Ta ljubav je sam život.
