U današnjem članku govorićemo o jednoj neobičnoj, ali dirljivoj životnoj priči koja ruši predrasude i potvrđuje snagu ljubavi, čak i u sredinama opterećenim teškom istorijom i dubokim etničkim razlikama.
Reč je o braku između Časlava i Leonore Todić, mešovitom braku između Srbina i Albanke koji traje više od deset godina. Njihova svakodnevica nije bajkovita, ali je ispunjena međusobnim poštovanjem, prilagođavanjem i zajedničkom borbom za dostojanstven život.
Njihova priča počinje nakon što je Časlav čak šest puta odlazio u Albaniju u potrazi za partnerkom. Upravo tamo je upoznao životnu saputnicu, Leonoru. Od prvog trenutka znao je da je ona posebna. Časlav je odmah odlučio da je njegova nacionalnost neće biti prepreka u njegovom životnom izboru. U to vreme, njegovi roditelji su još bili živi, ali, kako sam kaže, niko nije imao pravo da se meša u njegovu odluku.
„Kada čovek odluči da se oženi, nije bitno koje je žena vere ili nacije“, rekao je Časlav. Važno je da se živi pošteno, da se stvara porodica i da se deca podižu u ljubavi. Danas njih dvoje imaju dvoje dece – sina i ćerku – i uprkos skromnim uslovima, njihova ljubav traje. Žive u selu Skulanovo, u blizini Lipljana, gde se broj domaćinstava smanjio sa 84 na svega 40, uglavnom nastanjenih starijim osobama.
Leonora se, nakon udaje, suočila s brojnim izazovima. Kada je došla u Srbiju, nije govorila ni reč srpskog jezika. Prvih nekoliko meseci bilo joj je veoma teško da se uklopi, ali kako kaže, uz trud i volju, uspela je da savlada jezik dovoljno da funkcioniše u svakodnevici. Ipak, ono što je najviše muči jeste činjenica da već više od deset godina čeka dokumenta. Bez lične karte, ne može da se zaposli ni u jednoj instituciji – ni srpskoj ni kosovskoj.
Kako bi pokušala da doprinese porodičnom budžetu, otvorila je malu krojačku radnju, ali posao slabo ide. Njihov prihod je simboličan – svega 250 evra mesečno, a Časlav radi sve što može u poljoprivredi. Leonora ne krije da je teško, ali ističe da joj ni u jednom trenutku komšije nisu pokazale netrpeljivost zbog njenog porekla. Nikada nije imala ni svađu, ni neprijatan komentar.
U međuvremenu, Leonora je prihvatila mnoge običaje svoje nove sredine. Slavi slavu, ide u crkvu za Božić, mesi slavski kolač i pogaču. Njena odluka da promeni veru bila je lična i potpuno neplanirana. Iako je odrasla kao muslimanka, danas se identifikuje sa pravoslavljem. To je, kako kaže Časlav, jedina stvar koja ga je zaista iznenadila. Nije je, kaže, na to nagovarao niti očekivao da će to učiniti.
Njihova deca, Ognjen i Lena, rastu u skromnim uslovima, ali u toplini doma u kom vlada ljubav. Za praznike nema luksuza, nema poklona pod jelkom, ali tu su ukrasi i osmesi. Devetogodišnji Ognjen sanja o školskom priboru i novom laptopu, dok njegova mlađa sestra Lena više voli autiće nego lutke i potajno želi svoj telefon.
Život porodice Todić nije lak. Svakodnevno se suočavaju sa borbom za egzistenciju, institucionalnim preprekama i izazovima koje nosi život u multietničkoj sredini na Kosovu. Međutim, njihova priča dokazuje da ljubav može prevazići mnoge prepreke. Časlav i Leonora, iako pripadaju različitim nacijama i verama, izgradili su zajednički svet u kojem dominiraju međusobno razumevanje, poštovanje i želja za boljim sutra.
Ova priča nije samo o ljubavi između muškarca i žene. To je i priča o upornosti, prihvatanju i žrtvi. O zajedničkom trudu dvoje ljudi koji su odlučili da ne slušaju glasove mržnje i podele, već glas svog srca. U vremenu kada je nacionalna pripadnost često važnija od ličnih vrednosti, primer porodice Todić podseća da su najvažnije stvari one koje delimo kao ljudi – toplinu doma, iskren osmeh, zagrljaj dece i veru u bolje sutra.
Uprkos siromaštvu, birokratskim preprekama i životu na margini društva, ova porodica ostaje snažna. Njihov primer zaslužuje da se čuje – ne zato što je egzotičan ili redak, već zato što je istinski ljudski, hrabar i, iznad svega, inspirativan.
