Sve je počelo kada su brojke počele da padaju, a izgovori da se gomilaju. Leonard, moj potpredsednik, uveravao me je da je sve pod kontrolom, ali moj instinkt je govorio suprotno. Onda sam odlučila da siđem sa svog staklenog tornja i vidim šta se dešava iza zatvorenih vrata.
Prvih dana bila sam nevidljiva. Zaposleni su pričali slobodno dok sam čistila hodnike. Čula sam kako se žale na budžete, kako ogovaraju upravu, kako spominju čudne „tajne sastanke“.Ali onog dana kada sam čula Leonarda kako šapuće u telefon – sve se promenilo.
„Ne brini, ona nema pojma,“ rekao je. „Do tada ćemo već završiti akviziciju i pokupiti njene akcije. Ostaće praznih ruku.“Zaledila sam se.Te noći nisam mogla da spavam. Gledala sam svoje lice u ogledalu svlačionice i pitala se – da li me iko u ovoj firmi zaista poštuje?
Sledećeg jutra vratila sam se kao da ništa nije bilo, ali u sebi sam donela odluku. Ne samo da ću otkriti istinu – nego ću ih naterati da me pogledaju u oči kada shvate da „Ellen“ nije bila obična čistačica…
Narednih nekoliko dana slušala sam još pažljivije. Kada bi Leonard izlazio iz kancelarije, pratila sam ga na bezbednoj udaljenosti. Jedne noći, ostala sam kasno i našla fasciklu sakrivenu iza posuđa u kuhinji za zaposlene. Unutra – nacrti ugovora, potpisani nacrti transfera imovine, ime misterioznog investitora.
Ruke su mi se tresle dok sam vraćala fasciklu nazad i gurnula telefon u džep sa fotografijama koje sam uslikala. Dokazi. Dovoljno da ga srušim.Ali nisam želela samo da ga razotkrijem tiho. Htela sam da svaki zaposleni, svaki član odbora, vidi pravo lice čoveka kome sam verovala.
Nekoliko dana kasnije, na mesečnom sastanku odbora, pojavila sam se u svojoj pravoj ulozi – u elegantnom tamnoplavom odelu, kosa uredno podignuta. Leonard je bio prvi koji je pocrveneo kada me video.
„Dobro jutro svima,“ rekla sam hladno. „Znam da mislite da sam bila odsutna. Istina je da sam sve vreme bila ovde. Možda ne na mestu gde ste me očekivali – ali sam videla i čula sve što mi je bilo potrebno.“
Na projektoru su se pojavile fotografije ugovora, mejlovi koje sam pronašla, pa čak i snimak njegovog razgovora sa IT direktorom. Leonard je počeo da se preznojava.„Ovo je sabotaža,“ promrmljao je.„Ne, Leonard,“ odgovorila sam smireno. „Ovo je pravda.“
Pred odborom sam objasnila svaki detalj plana: kako je planirao da proda imovinu firme, izvuče kapital i nestane. Članovi odbora bili su zapanjeni, neki čak i besni. Kada sam završila, nastao je muk.
Predsedavajući odbora se prvi javio za reč. „Leonarde, tvoj mandat je završen. Smenjujemo te sa dužnosti, sa trenutnim dejstvom.“Gledala sam ga dok je izlazio iz sale, glave pognute, bez ijedne reči.
Nakon sastanka, zaposleni su mi prilazili jedan po jedan, neki stidljivo, neki sa osmehom. „Znali smo da nešto nije u redu,“ rekli su. „Ali nismo imali glas.“„Sada ga imate,“ odgovorila sam.
Sledeće nedelje uvela sam nove politike – transparentnost u budžetima, anonimne linije za prijavu nepravilnosti, sastanke otvorene za sve timove. Ljudi su ponovo počeli da veruju.
A ja? Ja sam tog dana shvatila da je moja firma vredna samo onoliko koliko su vredni ljudi koji je čine. I da ponekad moraš da obučeš uniformu i uzmeš mop da bi ih zaista video.
