Tog aprila, kada sam prvi put zakoračila preko praga naše nove kuće, srce mi je udaralo kao nikad. Hladan vazduh me je pekao u plućima, ali nisam osećala ni umor ni zimu – samo sreću i nevericu.
Stara vila sa vitražima i jabukovim voćnjakom bila je ostvarenje sna za koji sam štedela svaku paru godinama, uskraćivala sebi i najmanje sitnice, radila noćne smene. Ta kuća je trebalo da bude naše utočište, mesto gde ćemo Ethan i ja pustiti korenje i stvoriti svoj mali svet.
Osam godina braka, pet godina rigorozne štednje i beskrajnih odricanja doveli su me do ovog trenutka. Maštala sam da ćemo tog dana sedeti na praznom podu dnevne sobe, piti šampanjac iz plastičnih čaša i planirati kako ćemo urediti svaku prostoriju.
Ali poslednjih nedelja Ethan se promenio. Bio je razdražljiv, povučen, neprestano šaputao telefonom i izbegavao da odgovori na moja pitanja.Kada sam dobila ključeve i otišla da obiđem kuću, Ethan nije bio tu. Rekao je da je kod majke, popravlja joj krov. Ali kada sam je nazvala, ona se nasmejala: „Kakav krov?
Moj krov je savršen.“ Lagao je. Ubrzo me je nazvala i njegova sestričina, drhtavim glasom otkrivši celu istinu: „Svi su ovde kod bake – stric Ethan, mama, deca… planiraju da se usele kod vas u novu kuću. Svi zajedno.“
I tog dana, čim je stigao kući, Ethan mi je ravnodušno rekao: „Moja mama, sestra i deca se sele kod nas. Umorni su od malog mesta. Ne pitam te za mišljenje – već smo odlučili.“
Onda je otišao po njih. Rekao je da stižu uveče. Nisam plakala. Nisam vikala. Samo sam sedela na podu svoje nove dnevne sobe i razmišljala – o svemu što sam radila da bih došla dovde. I onda sam smislila plan. Kada su se uveče dovezli, prizor koji ih je dočekao naterao ih je da se ukopaju na mestu.
Na kapiji ih je dočekao veliki crveni znak: „Privatna svojina – ulaz samo uz dozvolu vlasnice.“ Svetla su gorela u svim sobama, a kroz prozor dnevne sobe videli su mene – nasmejanu, u novoj haljini, kako podižem čašu šampanjca.
Ethan je prvi izašao iz auta. „Šta je ovo?“ povikao je, ali sam mu samo mahala, pozivajući ga da priđe. Kada su svi ušli u dvorište, otvorila sam vrata i predala mu kovertu.„Šta je ovo?“ pitao je.
„Dokumenta,“ rekla sam smireno. „Kuća je na moje ime. Sve rate kredita sam sama platila. Ti ovde nemaš nikakva prava bez mog pristanka.“Njegova majka je stajala iza njega, zapanjena. „Pa ne misliš valjda da ćemo se sada vratiti u onaj stančić?“
„Baš to mislim,“ rekla sam mirno. „Ova kuća nije pansion. I nisam bankomat. Ova kuća je moj dom – i biće dom onome ko me poštuje.“Ethan je izgledao kao da će eksplodirati. „Pa kako možeš da mi zabraniš da ovde dovedem svoju porodicu?!“
„Tako što sam konačno naučila da kažem ne,“ odgovorila sam. „Godinama sam sve davala i žrtvovala, a sada tražim samo jedno – poštovanje. Ako to ne možeš da mi daš, vrata su tamo.“
Njegova sestra je tiho rekla: „Ethan, možda bismo ipak trebalo da idemo…“ Ali on je ostao zaleđen.„Imaš dve opcije,“ nastavila sam, „da ostaneš ovde sa mnom i gradiš život kao muž, ili da se vratiš sa mamom i sestrom. Ali nema više da ja plaćam ceh.“
U tišini koja je usledila, čulo se samo kako deca šapću. Na kraju, Ethan je spustio pogled. „Nisam znao da ti ovo toliko znači,“ rekao je.„Značilo je od početka,“ odgovorila sam. „Samo nikada nisam tražila ništa zauzvrat – do sada.“
Te večeri su otišli. Bilo je tiho kao nikad pre. Sledećeg dana, Ethan se vratio sam. Sedeo je na pragu i rekao: „Razmislio sam. Hoću da ovo bude naš dom. Ali moram prvo da naučim da stanem uz tebe, a ne protiv tebe.“
Nisam mu odmah otvorila vrata, ali sam znala da će doći opet. Možda će proći vreme dok povratim poverenje, ali te večeri sam shvatila da sam spasila svoj san i svoje dostojanstvo.
