mperial teatar te večeri blistao je pod zlatnim lusterima. Gosti su šuškali svilenim haljinama i nazdravljali kristalnim čašama, dok su konobari nosili srebrne poslužavnike s kanapeima i šampanjcem.
Na kraju sale stajao je crni klavir na kojem je svirao poznati gradski pijanista, dok su gosti klimali glavama u ritmu muzike, jedva obraćajući pažnju na melodiju.Niko nije primetio sitnu devojčicu koja je stajala na samom ulazu.
Njena jakna bila je poderana, patike nekoliko brojeva veće, a kosa slepljena od kiše. Zvala se Ariela i nije jela dva dana. I dok su se drugi gosti smeškali poslužavnicima s hranom, njen pogled bio je prikovan za klavir.Sabirući hrabrost, prišla je i tiho izustila:„Mogu li… da sviram, za malo hrane?“
U sali je zavladala tišina – samo na trenutak. Zatim su se prolomili podsmesi i prigušeni smeh. Jedan muškarac se glasno nasmejao: „Šta je sledeće? Da čisti sto za desert?“ Pianista se teatralno naklonio, dajući znak da joj prepuste klavir – očekujući predstavu za podsmeh.
Ariela je zastala, lice joj je gorelo od stida. Svi pogledi bili su uprti u nju. Mogla je da pobegne. Ali nije. Polako je prišla klaviru, sela, i spustila prste na hladne dirke.Prvi ton odjeknuo je tih i nesiguran… a onda se desilo nešto što niko u sali nije očekivao.
Drugi ton bio je jači, sigurniji. Kao da je iz same Arielinih prstiju izbijala snaga koju niko u toj sali nije očekivao. Tišina se spustila na publiku, kao da je neko ugasio sve razgovore odjednom. Muškarci su zastali sa čašama u rukama, žene su spustile ventilatore i zadržale dah.
Ariela je zatvorila oči. Nije više bila u raskošnoj sali, okružena ljudima koji su je prezirali. Bila je u svojoj staroj školskoj učionici, u poslednjem redu, na klimavoj stolici. Bila je pored svoje majke koja je sedela i smeškala se, bodrila je svaki put kad pogreši. Svirala je za nju.
Zvuk klavira postao je snažniji, složeniji. Prsti su joj leteli po dirkama, stvarajući muziku koja je govorila o gladi, o noćima na ulici, o gubitku i o hrabrosti koja nikada nije potpuno umrla. Publika je bila očarana. Pianista, onaj koji je pre samo minut ismevao devojčicu, sada je ustao sa svoje stolice i gledao širom otvorenih očiju, potpuno zatečen.
Jedna starija dama na prvom redu oslonila je ruku na srce, dok su joj oči zasijale od suza. Čak su i konobari stali, noseći tacne u polumraku, ne želeći da propuste ni jedan ton.
Kada je Ariela završila prvu frazu, nekoliko gostiju je već brisalo obraze. Niko više nije želeo da se smeje. U toj muzici nije bilo ničega smešnog – bilo je samo istine. Istine koja boli.
Muzika je postajala sve intenzivnija. Zvuk je parao luksuznu tišinu kao oluja. U poslednjim akordima činilo se kao da su zidovi te sale počeli da dišu sa njom. Kada je udarila poslednju notu, prostorija je na trenutak zanemela. A onda – eksplozija aplauza. Ljudi su ustali, pljeskali, vikali “Bravo!” i “Genije!” Neki su prilazili klaviru da je dotaknu, da joj zahvale, da joj stave novac u dlan.
Direktor teatra, gospodin u skupom fraku, prišao je i kleknuo pored nje.
„Dete,“ rekao je tiho, „ovo što si upravo odsvirala je remek-delo. Hoćeš li da budeš stipendista naše muzičke akademije? Svi troškovi su na nama.“
Ariela je zapanjeno podigla pogled. Nije odmah razumela. „To znači… da mogu da sviram svaki dan?“„Ne samo to,“ nasmejao se direktor, „nego ćeš imati učitelje, klavir, mesto da spavaš i da jedeš.“
Publika je ponovo zapljeskala. Neko je već naručio hranu iz kuhinje i doneo joj tanjir pun toplih kroasana i supu. Ariela je pojela prvi zalogaj i oči su joj se ispunile suzama.
„Hvala,“ prošaputala je, držeći kašiku u drhtavoj ruci.Jedna mlada žena iz publike prišla je i rekla: „Ne, mi tebi treba da zahvalimo. Podsetila si nas da umetnost nije za bogate – umetnost pripada svima koji imaju srce.“
Veče se pretvorilo u nezaboravan događaj. U dnevnim novinama narednog jutra osvanula je slika mršave devojčice pored klavira, sa naslovom: „Čudo u teatru – prosjakinja koja je rasplakala grad.“Ariela više nikada nije morala da traži hranu. Te noći dobila je ne samo obrok nego i dom, stipendiju i priliku da ispravi tok svog života.
