Le Jardin je bio poznat po svojim zlatnim lusterima, kristalnim čašama i jelovniku koji je većinu ljudi mogao koštati mesečne plate.
Sadržaj se nastavlja nakon oglasa
U tom luksuzu sedeo je Richard Hale, milijarder i vlasnik čitavog poslovnog carstva, sam za stolom, dok su mu telohranitelji stajali u uglu sale. Bio je navikao da ljudi šapuću kada prođe pored njih, ali ono što je čuo tog dana nateralo ga je da se trgne.
“Imate li nešto od juče… možda ostatke?”Pogledao je i ugledao malu devojčicu. Mogla je imati najviše sedam godina. Njena haljinica bila je izbledela i zakrpljena na nekoliko mesta, a cipele skoro pocepane. Oči su joj bile ogromne, kao da se bojala da će je neko izbaciti pre nego što dobije odgovor.
Konobar je potrčao, lice mu je pocrvenelo. “Gospodine, izvinjavam se, odmah ću je izvesti napolje…”“Ne,” rekao je Richard, podižući ruku. Njegov glas je bio tih, ali odlučan. “Pusti je.”
Svi su prestali da jedu. Čulo se samo tiho klizanje pribora po tanjirima i nečiji zadržani kašalj. Richard je pogledao dete i pitao, “Kako se zoveš?”“M-Maja,” šapnula je. “Ne tražim puno. Samo… ako nećete pojesti.”
Njene reči ga presekoše pravo u srce. U tom trenutku, Richard se setio sopstvenog detinjstva, gladi koja je kidala stomak, majke koja bi se pretvarala da nije gladna samo da bi on mogao da jede.
Povukao je stolicu pored sebe i izgovorio rečenicu zbog koje su mnogi u restoranu progutali knedlu:
“Sedi. Večeraćeš sa mnom.”Svi su gledali u neverici, ali ono što je usledilo učinilo je da niko nije ostao ravnodušan…Konobar, nesiguran, prišao je stolu. “Gospodine, možda bi bilo bolje da—”
“Donešite meni i gospođici ovde sve najbolje što imate iz kuhinje,” prekinuo ga je Richard. “I neka kuvar pripremi dečji obrok – ali pravi, ne nešto sitno. Ona je gladna.”Maja je polako sela na stolicu, noge joj nisu dodirivale pod. Gledala je u bele stolnjake, kristalne čaše i jelo koje su donosili kao da su blago.
Prvo je stigla supa, mirisna i topla. Maja je pogledala Richarda, kao da traži dozvolu. “Jedite, Majo,” rekao je blago. “Sve je za tebe.”Prvi zalogaj ju je naterao da zadrhti. Jela je polako, ali nije prestajala, kao da se bojala da će neko istrgnuti tanjir pre nego što završi.
Gosti za susednim stolovima su počeli da šapuću, neki su se stideli zbog sopstvenih misli od malopre. Jedna starija dama ustala je, prišla i tiho rekla Richardu: “Ono što ste učinili… vratilo mi je veru u ljude.”
Nakon večere, Richard je platio račun i poveo Maju napolje. Limuzina je čekala. “Gde živiš?” pitao je.Maja je slegnula ramenima. “Nemam gde. Spavam iza pekare. Mama… mama je bolesna.”
Reči su mu parale uši. Seo je u auto i rekao vozaču da ih odveze do pekare koju je Maja pomenula. Kada su stigli, ugledao je mladu ženu umotanu u staru ćebad. Bila je bleda, drhtala je.Richard se sagnuo. “Vi ste Majina majka?”
Žena je klimnula, suze su joj napunile oči. “Hvala vam što ste joj dali da jede.”Richard se okrenuo ka svom telohranitelju. “Zovite privatnog lekara. Odmah. I obezbedite smeštaj za njih u mom apartmanu dok ne nađemo trajnije rešenje.”
Te noći, prvi put posle mnogo godina, Richard je sedeo sa detetom i njenom majkom u svom domu, daleko od kamera i poslovnih sastanaka. Gledao je kako Maja spokojno spava u čistom krevetu i osetio nešto što nikakvo bogatstvo nije moglo da mu pruži – osećaj da je učinio pravu stvar.
Sledećih meseci, Richard je pokrenuo fondaciju za pomoć deci bez doma i njihovim porodicama. Njegov čin iz restorana postao je vest, ali ono što je ljude najviše dirnulo bio je prizor njega i Maje kako sade drvo u parku u znak otvaranja skloništa za decu.
“Za tebe,” rekao je tog dana, klečeći pored male devojčice. “Da nikada više ne moraš da pitaš za ostatke.”Maja ga je zagrlila i šapnula: “Hvala ti, čiko Ričarde.”I po prvi put, Richard je zaplakao – ne zbog bola, već zbog radosti.
