SUV se penjao uz usku stazu Bliu Ridž planina, gume su krckale po šljunku. Robert je vozio i spokojno pevušio, dok sam ja pokušavala da umirim svoje nervoze. Iza nas su sedeli Daniel i Emily, neobično tihi.
Plan je bio vikend u planinskoj kolibi, ali atmosfera je bila napeta, kao da nešto visi u vazduhu.Kada smo se približili vidikovcu, Robert je usporio. „Pogledaj, Maggie,“ rekao je i pokazao na liticu. Pogledala sam – i u sledećem trenutku svet se prevrnuo.
Osetila sam jak udarac u leđa. Nismo ni stigli da vrisnemo – leteli smo niz padinu. Oštro kamenje i granje parali su mi kožu, a onda – udarac i tama.Kad sam došla sebi, Robert je ležao pored mene, krvav i jedva svestan. Uhvatili smo se za ruke i čuli glasove odozgo.
„Jesu li mrtvi?“ – Danielov glas, hladan.„Ne pomeraju se. Gotovo je,“ rekla je Emily.Njihovi koraci su se udaljili. Tišina.Htjela sam da se pomaknem, ali Robert me zgrabi i šapnu: „Ne. Još ne.“
Njegove sledeće reči presekle su mi dah: „Nisu ovo uradili sami. Znao sam da će nas jednog dana pokušati ubiti… zbog onoga što sam uradio.“
Robertove reči su mi odzvanjale u glavi dok sam pokušavala da se pomaknem. Rebra su me bolela, ali adrenalin me terao da ostanem svesna. „Šta to znači? Šta si ti uradio?“ šapnula sam, suze mi se mešale sa krvlju.
Robert je zatvorio oči i udahnuo duboko. „Pre mnogo godina… kada je Daniel bio mali, bio sam u velikim dugovima. Bio sam očajan. Ušao sam u posao sa pogrešnim ljudima – ljudima kojima nikada nije smeo da dugujem novac. Otplatio sam dug… ali na način zbog kojeg me i danas progoni.“
„Na koji način?“ glas mi je drhtao.Pogledao me je ravno u oči. „Prijavio sam jednog od njih policiji. On je otišao u zatvor, a njegova porodica se zaklela da će mi uzeti sve. Daniel nikada nije znao… dok nije pronašao moja stara pisma prošle godine.“
Osećala sam kako mi se stomak prevrće. „Hoćeš da kažeš da je on sada deo toga? Da nas je gurnuo zbog osvete?“
Robert je klimnuo glavom. „Neko ga je nagovorio. Možda sin tog čoveka. Oni su ga uverili da sam mu uništio život, da sam mu lažima upropastio detinjstvo. I sada misli da ovo radi da bi nas kaznio.“
Zvuk automobila koji se udaljavao nestao je u daljini. Robert me je povukao bliže. „Moramo da izađemo odavde pre nego što se vrate da provere.“
Bolno sam se pridigla i zajedno smo se penjali, držeći se za korenje i kamenje. Krv je klizila niz moju nogu, ali nisam stajala. Kada smo konačno izašli na put, SUV je bio nestao.
„Policija,“ rekla sam, drhtavim glasom. Robert je odmahnuo glavom. „Ne još. Ne dok ne skupimo dokaze. Oni će reći da smo izmislili.“
Tog popodneva uspeli smo da stignemo do najbliže kolibe i pozovemo hitnu pomoć. Lekar nam je sanirao povrede, ali dok su me previjali, u glavi mi je odzvanjao Danielov glas. Moj sin. Moj sopstveni sin.
Sledećih dana Robert i ja smo skupljali sve što može da dokaže istinu. Staru prepisku, imena ljudi iz prošlosti, čak i pismo koje je Daniel pronašao. Svaki trag je bio korak ka odgovoru.
Kada smo napokon otišli u policiju, ispričali smo sve – ne samo o napadu, već i o tome ko bi mogao da stoji iza svega. Inspektor je slušao pažljivo, beležeći svaku reč.„Ako ste u pravu,“ rekao je ozbiljno, „vaš sin je deo mnogo veće priče nego što mislite.“
Naredne nedelje bile su pakao. Daniel i Emily su nestali iz grada, ali policija ih je locirala na jednoj farmi stotinama kilometara dalje. Kada su ih doveli, srce mi se slomilo kad sam ga videla u lisicama.
Na saslušanju Daniel je prvo ćutao. A onda je pukao. „Lagali ste mi ceo život!“ vikao je Robertu. „Rekli ste mi da je sve bilo čisto, da ste nas štitili, a ustvari ste sve vreme skrivali svoje prljave poslove!“„Sine,“ Robertov glas je bio tih. „Radio sam to da te spasim. Da nas spasim.“
Suđenje je trajalo mesecima. Dokazi su pokazali da je Daniel bio u kontaktu sa sinom čoveka koji je proveo godine u zatvoru zbog Roberta. Bio je izmanipulisan, uveren da će dobiti deo novca ako nas se reši.
Na kraju je sud odlučio da Daniel i Emily moraju na rehabilitacioni program i psihološku terapiju, dok su pravi organizatori osvete završili u zatvoru.
Kada sam ga poslednji put videla u sudnici, Daniel je izgledao kao izgubljeni dečak, a ne kao čovek koji nas je pokušao ubiti. Prišao mi je i šapnuo: „Mama, nisam želeo da te povredim. Samo njega.“
Tada sam shvatila da oproštaj neće doći odmah, ali da možda jednog dana možemo ponovo sesti za isti sto.
Robert i ja smo se vratili kući, ranjeni ali živi. I dok sam gledala našu porodičnu fotografiju na zidu, znala sam da je istina napokon isplivala – i da smo platili visoku cenu da bismo je otkrili.
