Emily Carter nikada nije mislila da će joj se život ukrstiti sa čovekom kao što je Alexander Grant. Ona — obična dvadesetogodišnja studentkinja, on — četrdesetogodišnji milijarder čije je lice krasilo naslovnice časopisa.
Jedne noći u hotelskom baru njihovi pogledi su se sreli. Smeh, razgovor, i pre nego što je shvatila — bila je u njegovoj hotelskoj sobi. Noć je bila vatrena, puna strasti i osećaja da pripada nekom drugom svetu.Ali jutro je donelo ledeni šok.
Na noćnom stočiću — ček na 100.000 dolara. Bez poruke. Bez objašnjenja. Samo on — nestao.Pet godina kasnije, Emily je saznala istinu. Istinu koja je promenila sve što je mislila o njemu — i o sebi.
Pet godina kasnije, Emily je već bila diplomirala i radila u marketinškoj agenciji. Novac sa čeka nije potrošila — umesto toga ga je uložila, deo po deo, gradeći sigurnost koju nikada nije imala. Ček je stajao u kutiji, pažljivo zalepljen, kao opomena i kao misterija koja je godinama proganjala.
Jednog popodneva, dok je čekala prijateljicu na kafi, telefon je zazvonio. Nepoznat broj. „Gospođice Carter?“ muški glas je bio dubok i smiren. „Ovo je pravni tim gospodina Alexandra Granta. On želi da vas vidi.“Emily je gotovo ispustila telefon. „Zašto?“„Gospodin Grant je u bolnici. Ima nešto da vam preda — lično.“
Sutradan je ušla u sterilno belu bolničku sobu. Na krevetu je ležao Alexander, mršaviji, bled, ali i dalje onaj čovek koji je jedne noći promenio njen život.„Emily,“ prošaptao je.Ona je stajala na vratima, srce joj je lupalo. „Zašto ste to uradili? Zašto ste mi dali taj novac?“
Alexander je podigao pogled, u očima mu se zrcalio umor i kajanje. „Tada nisam mogao da ti kažem. Imao sam neprijatelje. Ljude koji su želeli da me unište. A ti si bila jedina stvar te noći koja je bila stvarna. Znao sam da, ako ostaneš uz mene, oni će te povrediti.“
„Zato ste otišli?“ glas joj je bio pomešan sa tugom i besom. „Zato sam otišao,“ priznao je. „A novac… to nije bio ‘plaćeni odlazak’. To je bio način da ti dam novi početak. Znao sam da se boriš sa dugovima, da si radila noću da bi završila školu. Hteo sam da bar jednom u životu budeš slobodna.“
Emily je osetila suze kako joj peku oči. „Mogao ste samo da mi kažete istinu.“Alexander se osmehnuo slabo. „Nisam verovao da bih mogao da se oprostim ako ti kažem. Morao sam da odem bez reči.“
Izvadio je malu kutiju iz fioke pored kreveta i pružio joj. Unutra je bio dokument — testament.„Ostavio sam ti nešto. Ne zato što ti dugujem, nego zato što si jedina osoba kojoj verujem da će nastaviti ono što sam započeo.“
Emily je otvorila dokument i zapanjeno shvatila da joj je ostavio deo svog fonda koji je pomagao studentima sa stipendijama.„Zašto ja?“ pitala je tiho.
„Jer si ti ono što sam želeo da budem,“ odgovorio je. „Neko ko bira pravu stvar i kad mu je teško. Hoćeš li prihvatiti?“Emily je klimnula, osećajući kako joj srce konačno popušta pod teretom godina.
Kada je izašla iz bolnice, grad je izgledao drugačije — kao da su boje bile življe, kao da je i ona deo nečega većeg. Znala je da će priča o njihovoj noći zauvek ostati njena tajna, ali sada je znala i istinu: ona nije bila slučajna epizoda u njegovom životu. Bila je izbor.I možda, pomislila je, jednog dana će moći da mu oprosti što ju je voleo na jedini način na koji je znao.
