Inna se polako okrenula sa prozora, gde je gledala kišne kapi kako klize niz staklo. U njenim očima više nije bilo straha, samo slutnja. Ispred nje je stajao Alexey, njen muž već sedamnaest godina. Njegov glas bio je hladan, a u pogledu se videla odluka.
„Odlazim,“ rekao je. „Idem da živim sa Natashom.“Tišina je ispunila sobu. Samo je starinski sat otkucavao, kao da broji sekunde do eksplozije.
Inna nije plakala. Samo ga je mirno pitala: „Studentkinja sa tvog fakulteta?“„Da. Ti si pametna žena, razumećeš. Ljubav je nestala, ja tražim nove emocije.“
Njene usne su se iskrivile u blag osmeh, onaj koji je Alexey oduvek mrzeo – jer je nagoveštavao da ona zna nešto što on ne zna. „Ako je tako,“ rekla je hladno, „onda zaslužujemo oproštajnu večeru. Pozovi sve – prijatelje, roditelje… i Natashu. Hoću da je upoznam.“
Alexey je zastao, zbunjen. To nije bio odgovor koji je očekivao.A već sutradan, kad su se gosti okupili, a sto bio savršeno postavljen, Inna je ustala sa čašom vina u ruci i rekla: „Večeras slavimo kraj jedne priče i početak druge.“
Zatim je iz torbe izvukla fasciklu sa dokumentima – i što je pokazala pred svima nateralo je Alexeya da pobledi kao krpa…
Tišina u sobi bila je gotovo bolna. Svi su gledali u Innu dok je mirno razlagala papire po stolu. Njene ruke nisu drhtale. Njeno lice je bilo spokojno, gotovo svečano.
Alexey je zurio u dokumente kao da ne razume šta vidi. „Šta je ovo?“ promucao je.„Istina,“ odgovorila je, njen glas jasan. „Istina o našim finansijama, o tvojim računima, o tvojim dugovima. I, naravno, o tvojoj izdaji.“
Gosti su se među sobom šaputali, a Natasha je pokušala da se nasmeje, ali joj se glas prelomio. „Inna, zaista nije potrebno da ovo radiš pred svima…“
„O, naprotiv,“ preseče je Inna. „Baš je potrebno. Jer sedamnaest godina sam ćutala. Sedamnaest godina sam bila dobra supruga. Ali večeras više nisam ta žena.“
Podiže poslednji dokument – prenuptijalni ugovor. „Sećaš se kada si ga potpisao? Bio si uzbuđen jer sam ti verovala. Nisi ni pročitao uslove. Na sreću, ja sam ih čitala svake godine, i znam ih napamet.“
Alexeyev otac nakašlja se nelagodno. „Šta to znači?“Inna ga pogleda direktno u oči. „Znači da u slučaju prevare sve prelazi na mene – stan, ušteđevina, čak i njegov deo kompanije.“
Alexey je problijedio. „Ti… ti ne možeš to da uradiš.“„Već jesam,“ odseče Inna, pružajući mu kopiju tužbe za razvod koju je podnela prethodnog dana. „Sudija će vas obavestiti u ponedeljak.“
Na stolu je vladala mrtva tišina. Natasha je tiho spustila viljušku i ustala. „Izvini, Alexey, ali ja nisam potpisivala za njegove dugove.“ Izvadi torbicu i nestade iz stana.
Alexey je sedeo, kao da mu je neko izvukao stolicu ispod nogu. „Znači… sve si znala?“„Sve,“ odgovorila je. „I sve sam pripremila. Zato večeras nazdravljam sebi – ženi koja je verovala da ne može živeti bez tebe, a koja je upravo shvatila da joj je bez tebe lakše.“
U tom trenutku gosti su spontano počeli da aplaudiraju. Alexeyeva majka prišla je Inni, oči joj bile pune suza. „Možda nisi moja snaja još dugo, ali večeras imaš moje poštovanje.“
Inna se zahvalila i sela. Nije bilo suza u njenim očima – samo mir. Za prvi put posle mnogo godina, osetila je da je gospodar sopstvene sudbine.
Alexey je pokušao da progovori, ali glas mu je zadrhtao. „Inna, možemo li o ovome razgovarati nasamo?“
„Nemamo više šta da razgovaramo,“ rekla je hladno. „Veče je gotovo. Molim te, napusti moj stan.“
On je polako ustao, pogledao još jednom oko stola, kao da traži podršku, ali nije je našao. Njegovi prijatelji i roditelji ćutali su, posramljeni.
Vrata su se zatvorila za njim, a Inna se okrenula ka gostima. „Sada možemo zaista da večeramo.“
Smeh i aplauz ponovo su ispunili prostoriju, ali ovaj put bio je to smeh oslobađanja. Inna je sipala vino u svoju čašu i prvi put posle mnogo godina osetila – pobedila je.
