„Juče u školi sam video mamu, a ona mi je rekla da više ne idem s tobom,“ rekao je moj sin, i te reči su mi presekle dah.Bio je četvrtak popodne i sve je izgledalo obično. Čekao sam ispred kapije škole dok su se roditelji gurali da dočekaju svoju decu. Moj sedmogodišnji sin, Itan, potrčao je prema meni sa osmehom, ali čim sam ga zagrlio, taj osmeh je nestao.
Pogledao me ozbiljno i tihim glasom rekao da je video mamu – moju pokojnu suprugu – kako stoji kraj ograde i maše mu. Tvrdio je da mu je rekla da ne ide kući sa mnom.
Te noći nisam mogao da spavam. Gledao sam porodičnu fotografiju na kaminu i pitao se – da li je moguće da je stvarno video nekoga? Da li je to bila samo mašta deteta koje i dalje tuguje?
Sutradan sam doneo odluku – otići ću ranije u školu i sam se uveriti. Stajao sam pored velikog hrasta i posmatrao svakog prolaznika, ali sve je izgledalo normalno.I onda, u 14:34, ugledao sam siluetu zbog koje mi je srce preskočilo otkucaj…
Stajao sam kao ukopan, pogled mi zaleđen na toj silueti. Žena je stajala nekoliko metara dalje, iza ograde, kao da čeka. Na sebi je imala dugi kaput, kapuljaču podignutu. Vetar je pomerao rub tkanine, a srce mi je udaralo tako snažno da sam ga čuo u ušima.
Kad je podigla glavu, dah mi je stao. Bio je to isti profil, ista kosa, isti oblik lica. Moja Klaire. Žena koju sam sahranio pre dve godine.Koraknuo sam napred, nesiguran da li haluciniram. „Klaire?!“ viknuo sam, glas mi je pukao.Žena je zaledila korak. Pogledala me pravo u oči, a onda se okrenula i počela da hoda ka parkingu.
Bez razmišljanja, potrčao sam za njom. „Stani! Moram da znam šta se dešava!“Iza mene sam čuo kako učiteljica doziva Itana, ali nisam se okrenuo. Samo sam želeo odgovore.
Žena je ubrzala hod, a ja sam sustigao i uhvatio je za ruku. Okrenula se, a kapuljača joj je skliznula. Bio je to njen lik, ali umoran, bled, sa očima koje su nosile godine patnje.„Ti… ti si mrtva,“ promrmljao sam.„Ne,“ šapnula je, glas joj je drhtao. „Morala sam da nestanem.“
U tom trenutku tlo mi se izmaklo pod nogama. „Nestaneš? Znači, bila si živa sve ovo vreme? Zašto? Kako si mogla da ostaviš Itana i mene?“Klaire je zadrhtala. „Nisam imala izbora. Onog dana… nesreća… nije bila slučajna.“Zastao sam, osećaj leda mi se širio po kičmi. „Šta pričaš?“
„Neko me je pratio mesecima. Dugovi koje nisam smela da spomenem. Ljudi koji su pretili da će nauditi tebi i našem sinu. Nesreća je bila pokušaj da nas sve uplaše. Preživela sam, ali su mi dali izbor – ili nestajem, ili vas dvoje stradaju.“U stomaku mi se sve prevrnulo. „I ti si izabrala da nestaneš.“
„Da,“ rekla je, suze su joj se slivale niz obraze. „Pratila sam vas izdaleka. Htela sam da budem sigurna da ste bezbedni. Ali sada su se stvari promenile. Ljudi koji su me naterali da pobegnem… nisu više živi.“
Znao sam da sam na ivici da se slomim. Toliko bola, toliko besa, a opet, i neverovatno olakšanje što stoji tu predamnom.„Itan misli da si anđeo,“ rekoh promuklo. „Da li imaš pojma koliko ga je bolelo što te nema?“
Klaire je zadrhtala još jače. „Zato sam došla. Nisam mogla više da izdržim. Želim da ga vidim. Da mu kažem istinu.“U tom trenutku Itan je izašao kroz kapiju škole, ugledao nas i potrčao. „Mama?“ njegov glas je bio pun nade.
Klaire je kleknula i raširila ruke. Itan joj se bacio u zagrljaj, a ja sam stajao, nesposoban da pomerim stopala, gledajući kako moj sin konačno pronalazi deo svog srca koji je nedostajao.„Hoćeš li sada ostati?“ pitao sam, glas mi je bio grubiji nego što sam želeo.„Ako mi dozvoliš,“ rekla je tiho. „Ako me pustiš nazad u vaš život.“
Pogledao sam ih oboje – sina koji se smejao kroz suze i ženu koju sam mislio da sam zauvek izgubio. Nisam znao kako ćemo objasniti svetu, porodici, prijateljima. Nisam znao kako da oprostim. Ali znao sam da ne mogu ponovo da je pustim da ode.
„Vrati se kući,“ izgovorio sam konačno. „Ovo je tvoja porodica. I vreme je da prestanemo da živimo kao duhovi.“Klaire je kimnula, stegnuvši Itana još jače. Ljudi su nas posmatrali, ali u tom trenutku, ceo svet je nestao.Po prvi put posle dve godine, osećao sam da sam ponovo živ. I da možda, samo možda, imamo šansu da ponovo budemo porodica.
