„Možda će te ovo naučiti poštovanju!“ – poslednje su reči koje sam čula dok su zadnja svetla njegovog kamiona nestajala niz blatnjavi seoski put.Kiša mi je tukla lice, a voda mi se slivala niz vrat, natapajući mi jaknu do kože. Bila sam 37 milja od kuće, daleko od svega poznatog, i on je mislio da ću puzati nazad.Ali nije znao da sam proteklih osam meseci pripremala baš ovaj trenutak.
Njegovo ime je Daniel. Nekada šarmantan, nekada čovek zbog kog sam preskakala obroke samo da bih ga videla još jedanput. Ali brak je skinuo masku i otkrio drugu stranu: kontrolu, podsmeh, sitna poniženja koja su postajala sve veća.
Ovo nije bio prvi put da me testira. Pratio mi je troškove, brisao kontakte iz mog telefona, polako me odvajao od ljudi koje volim. Ostaviti me pored puta bila je samo još jedna igra moći.Ali ja više nisam igrala njegovu igru.
Dok sam koračala mračnim putem, osećala sam da svaki korak nije odlazak – već oslobađanje. U rancu sam nosila sve što mi treba: keš koji sam mesecima skrivala, čiste stvari, i autobusku kartu koju je kupila žena koja se sprema da zauvek ode.
Ove noći Daniel nije znao jedno – do jutra, ja neću biti njegova žena.Kiša nije prestajala, ali me nije bilo briga. Neka pada, neka spere sve ono što sam trpela. Hodala sam brzo, srce mi je kucalo snažno, ali ne od straha – od iščekivanja.
Prvih nekoliko milja bila sam sama sa mislima. Vraćale su mi se slike: prvi put kada je bacio tanjir jer mu večera nije bila dovoljno topla. Noć kada je zaključao vrata i naterao me da spavam u autu jer sam „odgovorila“ na njegovo pitanje. Svaka uvreda, svaki šamar skriven iza „to je za tvoje dobro“.
Nisam bila ista žena. Nisam bila ona koja ćuti.Nakon sat vremena stigla sam do benzinske pumpe. Svetla su sijala kao spasenje. Ušla sam unutra, kapljice kiše pravile su lokvicu oko mojih čizama. Kasir je podigao pogled i blago se nasmešio.„Sve u redu?“ pitao je.„Sada jeste,“ odgovorila sam i zatražila topli čaj.
Dok sam sedela pored aparata, izvadila sam telefon koji je Daniel nikada nije video. Poslala sam poruku najboljoj prijateljici: „Plan je počeo. Krenula sam.“Odgovor je stigao gotovo odmah. „Ponosna sam na tebe. Čekam te na stanici.“U tom trenutku osećala sam se jače nego ikad.
Kada je čaj bio gotov, presvukla sam se u toaletu. Skinula sam mokru odeću, obukla čiste farmerke i jaknu. Pogledala sam se u ogledalo i prvi put posle dugo vremena videla ženu koja odlučuje sama za sebe.
Ponovo na putu, kiša je jenjavala. Mesec se probijao kroz oblake, a ja sam osećala da mi svaki korak vraća komadić života.Do stanice sam stigla pred zoru. Tamo me je čekala prijateljica sa velikim zagrljajem i termosom kafe.„Izgledaš kao neko ko je upravo pobedio rat,“ rekla je kroz smeh.„Jesam,“ odgovorila sam.
Ušli smo u autobus. Dok su točkovi krenuli, okrenula sam se prema prozoru i posmatrala kako grad ostaje iza mene. Negde na drugom kraju, Daniel se verovatno budio i shvatao da mu se žena ne vraća.Telefon je počeo da vibrira. Poruke. Pozivi. Svađalački tonovi ispisani u slovima. Nisam odgovorila ni na jednu.
Kada je sunce izašlo, autobus je već bio daleko. Udisala sam novi vazduh, gledala nova polja. U mom krilu ležala je fascikla sa dokumentima: zahtev za razvod, papiri za novi posao u drugom gradu, i mali ključevi stana koji sam iznajmila na svoje ime.Prijateljica me je pogledala i rekla: „Znaš da je ovo tek početak?“
„Znam,“ rekla sam. „Ali je prvi put da je početak moj.“Plakale smo obe, ali to su bile suze olakšanja.Sutradan sam potpisala sve papire. Poslala ih advokatu. Danielov broj sam blokirala.
Prve noći u novom stanu zaspala sam na podu jer još nisam imala nameštaj, ali sam spavala mirno. Bez straha, bez trzanja.Ujutro sam sebi napravila kafu i sela na prozor, gledala prolaznike. Svet je izgledao drugačije – kao da sam i ja deo njega, a ne zatvorenik u tuđoj kući.
Na mom telefonu, koji je sada bio moj i ničiji drugi, zasvetlela je nova poruka: „Dobrodošla u život, Mila.“Osmehnula sam se. Da, ovo je bio moj život. I nikada ga više neću dati nikome ko misli da me može ostaviti pored puta.
