opao julijski dan ulazio je kroz prozore njihove kuće na selu, obasjavajući svečano postavljen sto. Na stolnjaku su ostali tragovi slavlja: kristalne čaše u kojima su se mehurići šampanjca gasili, polupojedena torta sa petnaest svećica i buket belih ljiljana, mirisan i raskošan, stajao je u visokoj vazi. Elena je još uvek osećala sreću zbog jubileja, ali samo do trenutka kada je njen muž, Nikolaj, izvadio belu kovertu.
— Srećna godišnjica, rekao je tiho, bez osmeha.
Umesto nakita ili nežne poruke, u ruci joj se našao dokument koji je mogao da razori njihov brak.
— Zar baš danas? — Elena je podigla obrve, stisnula kovertu između dva prsta kao da je žarila. — Na našu petnaestu godišnjicu, Nikolaj?
On je stajao pored prozora, gledajući dvorište okupano suncem, a njegova ramena, nekad utočište, sada su bila zategnuta od besa i sumnje.
— Imao sam pravo da znam, promrmljao je.
Elena je otvorila kovertu. Pred njom su se ukazali rezultati DNK testa. Rečenice koje su stajale na papiru probadale su je jače nego nož: verovatnoća očinstva manja od 1%.
— Hoćeš da kažeš da Andrija nije tvoj sin? — viknula je, glasom u kome su se mešali šok i očaj. — To je monstruozna greška! Nikad te nisam prevarila, čuješ li me? Nikada!
Vrata su zalupila i na njima se pojavila Vera, njihova četrnaestogodišnja ćerka. Visoka, s očima koje su podsećale na očeve, odmah je primetila napetost.
— Šta se dešava? Svađate se na godišnjicu?
Elena je instinktivno sakrila kovertu, pokušavši da smiri ton.
— Ništa, dušo. Razgovaramo o poslu.
Ali Vera je nasleđivala očevu pronicljivost. Pogledala ih je sumnjičavo, pa odlučila da ne insistira. Samo je kratko rekla da ide kod drugarice i nestala niz hodnik.
Elena je tada sela, snaga joj je izmakla iz nogu.
— Gde je Andrija?
— Otišao je kod Pavlovih, ostaje kod njih posle fudbala.
Nikolaj je natočio još šampanjca. Ruke su mu drhtale dok je podizao čašu.
— Petnaest godina sam mislio da sam otac. Petnaest, Lena! I sad… osećam se kao da sam ceo život živeo u laži.
Elena je skočila.
— On jeste tvoj sin! Držao si ga kada je bio beba, učio ga da vozi bicikl, bio uz njega u svemu. Zar to ništa ne znači?
— Značilo je… dok nisam video ove rezultate, — odgovorio je Nikolaj, spustivši čašu tako snažno da je šampanjac prsnuo po stolnjaku.
Kasnije te noći, Nikolaj je sedeo kod svog mlađeg brata Igora. Lice mu je bilo umorno, oči podlivene od neprospavane noći.
— Zašto si uopšte radio taj test? — pitao ga je Igor.
Nikolaj je slegnuo ramenima, ali u glasu mu se čuo bes.
— Sreo sam Viktora, bivšeg kolegu. Počeo je da mi priča kako je Lena imala aferu dok sam bio na službenom putu. Pogledao me je s takvom sigurnošću da sam… posumnjao. A onda… Andrija zaista ne liči na mene. Nisam mogao da ignorišem sumnju.
— Viktor? Pa ti si ga oduvek prezirao! Zar bi mu poverovao pre sopstvenoj ženi?
— Želeo sam da dokažem da laže. Zato sam uradio test. Ali papiri kažu da Andrija nije moj.
Igor je odmahnuo glavom.
— Papiri nisu uvek istina, brate. Moraš da proveriš. Jedan test ne sme da uništi porodicu.
Dok se Nikolaj lomio kod brata, Elena nije sedela skrštenih ruku. Sutradan je otišla u renomiranu laboratoriju „MedTest“.
— Želim novi test. Brže nego što je uobičajeno. Platiću koliko treba, rekla je odlučno.
Doktorka u belom mantilu samo je klimnula.
— Za tri dana biće gotovo.
Elena je napustila laboratoriju, ali srce joj je i dalje bilo u grču. Odlučila je da krene dublje. Setila se priče o medicinskoj sestri Irini, nekada zaposlenoj u porodilištu u kojem je rodila Andriju. Uz pomoć prijateljice Marine, uspela je da se sastane s njom u malom kafiću na periferiji.
Irina je ušla oprezno, s očima punim opreza i senke prošlosti.
— Šta hoćeš od mene, Elena?
— Istinu. Da li je moguće da je došlo do zamene beba? Ili… da si učinila nešto iz osvete?
Irina se nasmejala gorko.
— Da sam bila povređena jer me je Nikolaj ostavio? Jesam. Ali nisam luda da menjam bebe! Ono što ti treba da znaš je da u toj privatnoj laboratoriji radi moja sestričina — Alisa Saveljeva. A znaš li ko ju je nagovorio da se „poigra“ s rezultatima? Tvoj Viktor.
Elena je zanemela. Komadići slagalice počeli su da se uklapaju.
U isto vreme, Nikolaj je posetio svoju baku, Tamaru Petrovnu, čvrstu staricu koja je i u dubokoj starosti imala oštar pogled.
— Glupane moj, rekla je čim je čula celu priču. — Papirima veruješ više nego sopstvenim očima?
Izvadila je stari album i pokazala fotografiju dečaka iz 1953.
— Evo, vidi. To je bio tvoj deda Vladimir. Zar nije isti kao Andrija?
Nikolaj je zurio u fotografiju. Bio je to gotovo preslikani lik njegovog sina.
— Ali test…
— Test, test… U našoj porodici geni skaču preko generacija. Ti ličiš na svog oca, a Andrija na dedu. I još nešto — svi vi imate retku krvnu grupu. Ti, deda i Andrija. Hoćeš li i to da osporiš?
Kada se istina o Viktorovoj zavisti i falsifikovanim rezultatima otkrila, Elena i Nikolaj odlučili su da urade najdetaljniju analizu u državnom genetskom institutu. Seli su u čekaonicu zajedno s Andrijom, koji nije imao pojma zašto preskače školu.
Doktor, sed, ozbiljan čovek, uneo je fasciklu i seo preko puta njih.
— Imam neobične vesti, rekao je. — Prema standardnim testovima, gospodin Sokolov nije otac. Ali mi smo uradili dublju analizu. Otkrili smo retku genetsku mutaciju. Ona utiče na markere koji se koriste u običnim testovima, pa oni daju lažno negativan rezultat.
Nikolaj je podigao glavu.
— Hoćete da kažete…?
— Vi jeste biološki otac Andrije. Ista mutacija je potvrđena i kod njega. To se prenosi s kolena na koleno.
Elena je zaplakala od olakšanja. Nikolaj je uhvatio njenu ruku i prvi put posle dugo vremena iskreno je pogledao.
Te večeri porodica je ponovo sela za sto. Vera je i dalje bila zbunjena, ali videla je roditelje kako se smeškaju jedno drugom i osećala da oluja prolazi.
— Znači, sve je bilo zbog mutacije? pitala je.
— I zbog Viktorove zlobe, dodao je Nikolaj. — Ali sada znamo istinu.
Mali Andrija, dok je jeo parče pice, podigao je glavu.
— Znači ja sam mutiran? Kao X-Men?
Svi su prasnuli u smeh.
Nikolaj mu je pomazio kosu.
— Ne, sine. Samo si poseban. Kao i ja. Kao i naš deda.
Elena je tiho dodala:
— Naša najveća supermoć je to što smo porodica. I niko to ne može uništiti.
Kasnije, kada su deca otišla na spavanje, Elena i Nikolaj ostali su sami.
— Oprosti, rekao je tiho. — Trebao sam ti verovati.
— I ja sam trebala razumeti tvoje strahove, odgovorila je. — Ali sada znamo — ljubav je jača od papira.
Poljubili su se dok je kroz prozor ulazila mesečina. Možda su izgubili nekoliko dana u bolu i sumnjama, ali ono što su pronašli bilo je dragocenije od svega: pouku da je poverenje najvredniji dar koji supružnici mogu da poklone jedno drugom.
