Čekaonica na aerodromu bila je prepuna i zagušljiva. Dominik Lekler, vlasnik luksuznih hotela, žurio je ka svojoj kapiji kada ga je nešto nateralo da naglo zastane.Na podu, pored zida, sedela je mlada žena. U naručju je držala dvoje uspavane bebe, pažljivo ih pokrivajući tankim ćebetom da ih zaštiti od hladnog vazduha iz klime. Njena torba služila je kao jastuk.
Nešto u njenom izgledu steglo je Dominiku grudi. Njena duga kosa, sa tamnijim pramenovima, i krhka silueta izgledale su mu poznato. Napravio je još jedan korak i srce mu je zadrhtalo.
Bila je to Izolda Moro – žena koja je godinama radila kao čistačica na njegovom imanju, sve dok je njegova majka nije optužila za krađu i otpustila.Izolda je podigla glavu i njihove oči su se srele. Bile su to iste one plave oči koje je pamtio, sada pune straha i iscrpljenosti. Instinktivno je privukla blizance bliže sebi.„Izolda…“ prošaptao je.A onda je pogledao decu i u trenutku mu je sve postalo jasno. Istina ga je pogodila toliko snažno da je morao da se osloni na stub da ne padne.
Dominik je ostao ukopan, boreći se sa disanjem. Njegove oči su prelazile s Izolde na decu – i oboje su imali istu smeđu kovrdžavu kosu kao on kada je bio mali. Njegov um je vrištao: To nisu samo bilo čija deca.
Prišao je polako, kao da bi svaki nagli pokret mogao da je natera da pobegne. „Izolda… jesu li…?“ Glas mu je zadrhtao.Ona je odmahivala glavom, stežući dečicu. „Nemoj ovde, Dominik. Molim te. Nemoj ovde.“„Moram da znam,“ rekao je, sada odlučnije. „Molim te, reci mi istinu.“
Njene usne su se stisle, ali su joj oči zasuzile. „Da. Oni su tvoji.“Reči su ga presekle. Seo je pored nje na hladan pod, ne mareći što ga ljudi iz čekaonice gledaju. „Zašto… zašto mi nisi rekla? Zašto si nestala?“
Izolda je duboko udahnula i glas joj je bio tih, ali odlučan: „Nisam imala izbora. Tvoja majka mi je pretila. Rekla je da će mi uzeti decu ako se usudim da ti išta kažem. Nisam imala gde. Morala sam da odem.“
Dominik je osećao kako mu se bes i bol mešaju. Sve ove godine, dok je mislio da mu je život pod kontrolom, njegova deca su rasla bez njega. Pružio je ruku i nežno dotakao obraz jednog od blizanaca. Dečak se trgao, ali nije zaplakao.„Nemoj da se plašiš,“ rekao je tiho. „Ja sam… ja sam tvoj tata.“Izolda je zaplakala. „Ne smeš ih povesti,“ rekla je. „Nemam poverenja. Sve sam izgubila jednom.“
„Ne želim da ti ih uzmem,“ rekao je, sada odlučno i nežno. „Želim da sve ispravim. Želim da budete sigurni. Želim… da vas volim. Sva troje.“Ljudi su se okupljali, ali Dominik je više nije primećivao. Njegov svet su sada bili samo ona i deca.
„Dođite sa mnom,“ rekao je. „Idemo kući. Ne na imanje – u novi stan, novi život. Daleko od svih koji su vas povredili.“Izolda ga je posmatrala, pokušavajući da pronađe trag laži u njegovim očima. Nije ga bilo.
Nekoliko sati kasnije, umesto da ukrca avion za poslovni put, Dominik je sedeo u malom kafiću na aerodromu, dok su deca spavala u kolicima. On i Izolda su pričali satima, isplakali su godine nepravde.
Narednih dana, Dominik je raskinuo sve veze s onima koji su ga lagali. Njegova majka je pokušala da ga odgovori, ali on je ostao čvrst. „Oni su moja porodica,“ rekao je. „Ako ne možeš da ih prihvatiš, ne možeš da budeš deo mog života.“Kuća je uskoro bila puna dečje graje. Dominik je po prvi put u životu osetio šta znači pripadati – ne hotelima, ne poslu, već ljudima koji te vole bez obzira na sve.
Godinama kasnije, kada su blizanci već trčkarali dvorištem, Izolda je jednog dana stala pored njega i šapnula: „Hvala ti što si nas pronašao.“ On ju je zagrlio i rekao: „Ne. Hvala tebi što si nam dala život – i drugu šansu.“
