OČEVO LICE KAO ZEMLJA CRNO. NA PRSTIMA KRV DETETA OD NOĆI UŽASA Scena koja slama – “Daliboru svadbu spremati nećemo”

| May 10, 2023 | 13:37 | 615 | 0

JEDINI sin Danijele i Milosava, Dalibor Todorović, nikad neće povesti nevestu do oltara. Njegovi roditelji su se nadali tom danu sreće. Sad im se život, u trenu, srušio. On je bio njihova nada i sve dobro što su imali. U sekundi, kuća je zatrta. Nikad neće biti isto. Nikad više smeha, pesme. Neće biti ni svatova. Ni unučeta.

– Ne, ne spremamo sahranu. Ne, ne objavljujemo umrlice. I, ne znam odakle da počnem. Čitav naš život je na kraju. Početka više nema, to znam – govori otac Milosav Todorović.

Rodbina, prijatelji, komšije, stižu da podele tugu sa Todorovićima. A, utehe nema. Čini se, nikad je neće ni biti. Zločin ne možemo da zaboravimo, a ni da oprostimo.

Očevo lice kao zemlja crno. Na prstima krv deteta od noći užasa, koju ovaj čovek ne želi da spere. On, svesno ili nesvesno, svaku osušenu kap u tragovima svojih nokata, čini se, želi da sačuva. Da se njima umiva. Da ih pomiluje i u tom mirisu čuva svoga nesačuvanog sina.

– Evo, to je moj sin. Naš Dalibor. Bog nam darovao bor pa ga sasekao kad je bio najlepši. Najrazgranatiji – govori i pokazuje fotografiju mladića i poverava je “na staranje” našim reporterima. – Vi ćete, ako imate savesti, ispričati istinu. Ako nećete, na vama je.

Slika mladića pulsira iz očevog telefona. Kud god je išao on, s njim je išao i njegov sin.

– Tako smo stigli do kraja. On u najboljoj mladosti, ja… Šta znam gde ću ja…

Ovo je Dubona, selo nadomak Mladenovca, juče u danu posle jezive noći u kome je jedan bezumnik u crno zavio dve porodice. Panićima ubio sina i kćerku. Todorovićima sina, naslednika. Celo selo zavio u crno. Dubona ne pamti, pričaju nam meštani, da se ikada dogodio ovakav zločin. Od Turaka, do danas. Zločin koji je u crno zavio mladenovački kraj, Šumadiju i celu Srbiju.

Povezani sadržaj:  Posle suprugove prevare htela je da digne ruku na sebe, a onda joj je baka nešto rekla...

Srbiju, koja se još bori sa strašnim scenama iz škole “Vladislav Ribnikar”, na prestoničkom Vračaru. Zato je ova tragedija tako snažno zatresla srca svih razumnih ljudi koji su govorili: ovo sa đacima, poslednja je opomena, nikada ne sme da nam se ponovi. A, ponovila se i to u predvorju prestonice. I, Dubona sada pulsira kao crna tačka na mapi ovdašnjih i ovovremenih zločina u korenu neke još sasvim neodgonetnute spirale zla.

PRESUDA
UROŠU Blažiću u Duboni, u danu posle svirepog zločina koji je počinio, meštani presuđuju pre suda. Kažu da on i nikada nije pripadao ovoj sredini u kojoj su mu roditelji pravili utočište. – Svi smo pogrešili, ovakvima treba presuditi pre suda – kažu nam.

– Nisu to, deco, nikakve sile. To je obest jednog momka koji nam život, mesecima, pretvara u pakao – govori Cana Prokić. – Tog Uroša, sina jednog pukovnika, svi smo mi zatočenici. Pre neki dan juri motorom, samo što me nije zgazio. Posle juri “mercedesom”, samo što nas sve ne pregazi. On je, deco, ovde bio zaštićen, a svi mi na vetrometini. Ko je njega štitio? Otac i majka, pa to celo selo zna. Vreme će pokazati kakvi su to ljudi, a mi smo ih ovde odavno prozreli i prezreli.

Omorina obara, kao da se i majsko sunce, u ovoj sveopštoj nesreći bori sa oblacima, pa nikako da im propusti spasonosnu kišu da obriše krvave mrlje na asfaltu na kome su zaustavljeni životi brata i sestre Panić. Na kome se zatire ognjište porodice. Idu ljudi. Gaze. Ne znaju da je to krv Kristinina i Milanova. Vraćamo vreme, nekoliko sati unazad. U noć kada se dogodio zločin. Ovde, koji metar ispred ovih krvavih mrlja, ispisane su najstrašnije scene užasa, potpisane rafalima Uroša Blažića…

Povezani sadržaj:  'IZGUBIO SAM 230.000 EVRA ZA OVIH GODINU DANA!' Ša ogolio dušu, otkrio SVE DETALJE odnosa sa bivšom suprugom i Tarom Simov: Ne mogu da kažem da se sve totalno ugasilo!

Roditelje i ubijenu decu (tim scenama smo svedoci) delilo je tek nekoliko metara. Dok su službe forenzičara obavljale svoj posao, užas je trajao. Zorica i Saša dozivali su sina i kćerku, a gledali su ih prekrivene ciradama. Tražili su da ih vide, jer nisu verovali. Govorili su: možda su još živi. Dozivi srca majke i oca, u trenu lišenih dece, dodirivali su samo nebo. Satima su u noći, kada se dogodio zločin, parali jauci ovo dvoje nesrećnih ljudi, dok je, nikad viđena policijska sila tragala za ubicom.

– Mi smo sedeli ispred škole na klupama, gde smo se godinama okupljali. Uroš je prošao, zaustavio se i mi smo ga pozvali na piće. Nije prihvatio, posle par razmenjenih šala otišao je i vratio se sa automatskom puškom. Ovde je počelo to ludilo, slušamo priču. Video sam kad su pogođeni Kristina i Milan, Dalibor. I ništa više nisam video – govori mladić koga je samo pet metara delilo od sigurne smrti.

Dok se dan približavao kraju, a isplivavale emocije, u selu koje ne pamti ovakav zločin, suton je sipao novo crnilo na Dubonu.

Izvor: https://www.novosti.rs/

Kategorija: Zanimljivosti

Napisite svoj komentar na clanak: