Pravili selfije dok pale sveće, smejali se kao na žurki: Scena ispred škole na Vračaru posle koje smo zanemeli

Ovakve tragedije Srbija ne pamti. Slomile su nas, pokorile, zaledile. Čak i mi, koji godinama radimo u novinarstvu, i nekad mislimo da smo oguglali na mnogo toga – ostali smo nemi na vest da je dete ubilo decu i čuvara škole, a ubrzo zatim i na vest o masovnom ubistvu kod Mladenovca. Koliko je zapravo novinarski posao težak, znamo samo mi koji ga radimo danonoćno. Neretko nas neke priče šokiraju i navedu na to da pomislimo kako ne možemo više, ali ljubav prema poslu je ipak veća.

Ostao sam bez reči na prvu dojavu i saznanje šta se dogodilo u školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru. Ne samo ja, cela redakcija je ostala nema. Istog trena smo krenuli ka školi kako bismo proverili šta se desilo. Suze i jecaji roditelja i nemoćni pogledi bili su prvo što smo videli. Knedla je zastala svima u grlu, suze su nam same tekle… Nismo mogli da se kontrolišemo.

Kada kažemo dete, šta je zapravo dete? I maloletni K.K je bio dete, ali dete koje je ubilo osmoro druge dece na najbrutalniji način u školi, gde bi svako dete trebalo da se oseća lepo i bezbedno.

Prvog dana, nakon masakra, sve je bilo mirno, vladao je muk, tuga i neizdrživ bol, a onda su počeli da dolaze đaci kako bi položili cveće i upalili sveće za nastradale vršnjake. Već tog dana, tu i tamo, po koji njihov osmeh bi se čuo, ali smo mislili u onoj gužvi da nam se sigurno pričinjava. Ili da su deca jednostavno u šoku.

Narednog dana bio sam na licu mesta već u sedam ujutru. Ljudi su počeli da se okupljaju, plaču, ostavljaju plišane igračke, lopte, cveće, slatkiše i gramofonske ploče i poruke, a onda se sve više čuo smeh.

Pucnjava u školi, Đaci beogradskih škola odaju počast nastradalim vršnjacima

Bilo je i dece koja su iskreno odala počast, slomljena onim što se dogodilo
Roditelji, znate li šta vam rade deca?

Ovo je moje pitanje za sve roditelje: Da li znate šta vam rade deca? Ljudi, ta ista deca, koja su došla da zapale sveće nastradalima, snimali su lajvove na Tiktoku, slikali se za Instagram, izgovarali neumesne komentare i neretko se smejali. I da, mislio sam da su devojčice emotivnije, ali sam se prešao, većina tih devojčica se smejala, žargonski rečeno prozivale su novinare koji su plakali zajedno sa roditeljima, a o načinu odevanja za ovaku (ne)priliku… Uh, to tek ne bih da komentarišem.

Da li je zaista potrebno detetu kilo šminke, goli stomaci, majice kraće od muških bokserica i da takve dođu na mesto velike tragedije….

Svima koji su se smejali, ja ne znam šta da kažem, sem sram vas bilo! Mnoge ružne reči držim u sebi, jer osećam nemoć i bes, a znam da nemam prava da vam ih uputim javno.

Roditelji, povedite računa o svojoj deci, razgovarajte sa njima, posvetite im pažnju. Sva ta deca nisu želela vas, vi ste njih i sada imate doživotnu ulogu roditelja koji mora da utiče na svoje dete i usmerava ga tako da bude pre svega čovek, a ne životinja.

Za decu imam posebnu poruku.

Manite se Tiktoka, Instagrama i raznih drugih aplikacija jer vas truju, a da toga niste ni svesni. Deca su ubijena, vaši drugari, mlade nade ove države, naš ponos a sada, naša najveća bol. Oni su sada tamo negde, a mi smo ovde i čuvajmo sećanje na njih, to je najmanje šta su zaslužili…..nismo mogli da ih spasemo, ali možemo da ih nikada ne zaboravimo…..

Na mrežama takođe viđam savkodnevno komentare podrške maloletnom K. K. gde ga vršnjaci “hvale” samo ne znam zbog čega, da li što je poubijao drugare ili čuvara? Molim roditelje, kao i nadležne institucije da se pozabave ovim problemom, jer svaka podrška ubici, navodi na to da, nažalost, ima još dece koja su u stanju da počine sličnu stvar.

(Telegraf.rs)

Kategorija: Uncategorized